„Сигурне стазе”: У Бору повређено 27-оро деце у саобраћају

Иако је о овој теми доста писано, свакако није безначајна, и о њој треба стално говорити и писати. Полазим од задате чињенице да се уређеност и величина једне заједнице огледа у њеном односу према најслабијима, а деца су свакако најслабији и најрањивији чланови друштва.

Саобраћајне незгоде у којима страдају деца један су од највећих изазова са којима се данас суочавају све земље света. Забрињавајући је податак да повреде настале у саобраћајним незгодама чине један од пет најчешћих узрока смртног страдања деце у свету данас. Наиме, на свака четири минута на путевима широм света једно дете изгуби живот!

У Извештају Агенције за безбедност саобраћаја за период од 2016. до 2020. године се наводи да је у Бору лакше и теже повређено 27 лица млађа од 14 година, док смртно страдалих није било. Деца су највише страдала у својству пешака (15; 56%), затим као путници у возилу (7; 26%) и (5; 19%) као возачи.

Детаљну студију о безбедности деце у саобраћају на територији града Бора можете преузети на bor.sigurnestaze.com.

Ми се у Бору генерално бавимо само последицама саобраћајних незода, уместо да се бавимо узроцима и превенцијом. Нема системског приступа нити континуитета у раду и све нам се своди на репресивне мере саобраћајне полиције (контроле везивања појаса, алкохолисаности возача, брзине кретања…). Док би знатно боље резултате постигли комбиновањем превентивних и репресивних мера.

У превентивне мере би спадало јачања капацитета и интегритета институција, унапређење саобраћајне инфраструктуре, унапређења саобраћајног образовања и васпитања, разне врсте и видови саобраћајно-техничких, саобраћајно-регулативних, грађевинских и архитектонских мера, као и коришћење и развој нових технологија и система у процесу унапређења безбедности саобраћаја.

У склопу пројекта „Стазе урбане мобилности за град Бор (mobilitybor.com)” велики проценат Борана (94%) сматра да је потребно да град Бор донесе Стратегију за безбедност саобраћаја, док 90% Борана сматра да је граду потребан План одрживе урбане мобилности. Град Бор још увек нема ова два стратешка документа!

Пракса широм света је показала да политичке и инжењерске мере усмерене ка повећању безбедности рањивих учесника у саобраћају, доприносе повећању целокупног нивоа безбедности саобраћаја. На наредној слици може се видети да највећи проценат грађана Бора подржава мере (формирање зона 30, зона успореног саобраћаја, пешачких зона и сигурних стаза) који имају за циљ да доведу до веће безбедности деце у саобраћају.

НА КОЈИ НАЧИН СТРАДАЈУ ДЕЦА У САОБРАЋАЈУ

Како је већ образложено на почетку текста, деца као рањиви учесници у саобраћају због својих психофизичких карактеристика нису одговорна за своје страдање у саобраћају, већ одговорност пада на нас остале учеснике у саобраћају, Градску управу, Полицијску управу, родитеље, установе образовања и васпитања деце, ауто школе, медије и др.

На почетку текста сам поменуо податак да је највише деце у Бору страдало у својству пешака (56%). Овде је битно рећи да путна инфраструктура и саобраћајни систем у Бору нису прилагођени за наше најмлађе суграђане. Поједина градска насеља немају тротоаре или пешачке стазе и деца су принуђена да се крећу коловозом. Док са друге стране, градска насеља која имају тротоаре углавном су заузета паркираним возилима, те су стога деца принуђена да се крећу коловозом. У Бору не постоје бициклистичке стазе/траке, зоне 30, зоне успореног саобраћаја итд. У зонама школа има по неколико врста проблема од неадекватног обележавања одговарајућом саобраћајном сигнализацијом и опремом до разних врста саобраћајно-техничких, грађевинских, урбанистистичких и архитектонских проблема.

Улица је основни архитектонски простор града, није намењена само за кретање моторних возила већ и за кретања осталих учесника у саобраћају (пешака, бициклиста, особа са инвалидитетом…) и од ње зависи живот насеља и људи који ту живе. Те нам је стога у Бору потребан другачији приступ решавању проблема и другачије обликовање саобраћајног простора уз примену иновативних, практичних и једноставних решања која би задовољила све учеснике у саобраћају. Другим речима, уређењем града треба се фокусирати на човека и стварим захтевима и потребама које имају грађани Бора.

Проблем угрожености деце у саобраћају можемо посматрати као трочлани систем, чији су елементи деца на једној страни, возачи на другој, и као трећи елемент јавља се подсистем саобраћајница у коме долази до контакта прва два елемента. Та три елемента представљају уједно и правце којима се може и мора деловати. Деловање треба спровести стално и истовремено у сва три правца.

Као возачи би требало да знамо да је понашање деце врло често непредвидљиво и грешке које праве деца у саобраћају условљене су ограниченим способностима примања више информација одједном, немогућношћу правилне процене брзине и удаљености возила, неразумевањем саобраћајних знакова и семафора, прецењивањем својих способности у погледу претрчавања улице, ограниченошћу могућности селекције битних околности, непоседовањем навика за примену правила „види и буди виђен“. Деца често греше и у процени времена потребног за прелазак улице, при чему на њихово понашање утичу и карактеристике њихове личности, проблеми који их тренутно окупирају, дешавања и појаве у околини и др.

Брзина је главни узрок саобраћајне незгоде и има велики утицај у настанку незгоде са децом као пешацима. Истраживања везана за брзину нам показују да што је већа брзина дужи је зауставни пут возила, и последице саобраћајне незгоде су веће. Такође, је битно напоменути да при сударној брзини од 50 километара на час шансе да дете преживи су 20%, док при сударној брзини од 30 километара на час шансе преживљавања су 80%!

По Закону о безбедности саобраћаја возач је дужан да брзину кретања возила прилагоди: особини и стању пута, видљивости, прегледности, атмосферским приликама, стању возила и терета, густини саобраћаја, и другим саобраћајним условима тако да може благовремено да заустави пред сваком препреком коју под датим околностима може да види, или има разлога да предвиди.

Сходно томе сваки учесник у саобраћају дужан је да се понаша на начин којим неће ометати, угрозити или повредити друге учеснике, као и да предузме све потребне мере ради избегавања или отклањања опасних ситуација насталих понашањем других учесника у саобраћају, ако себе или другог тиме не доводи у опасност.

Као возачи смо дужни да обратимо пажњу на пешаке који се налазе на коловозу или ступају на коловоз или исказују намеру да ће ступити на коловоз. И када возилом прилазимо пешачком прелазу да своју брзину прилагодимо тако да у свакој ситуацији коју видимо или предвидимо можемо да безбедно зауставимо своје возило испред пешачког прелаза. Такође, на делу пута на коме се крећу деца, и на коме постоје саобраћајни знаци о учешћу деце у саобраћају да возимо за нарочитом опрезношћу, тако да можемо благовремено да зауставимо своје возило.

Као родитељи треба да се обавежемо да деци дамо квалитетно и правовремено саобраћајно образовање и васпитање пошто је то сигурно један од најутицајнијих модела за смањење ризика од страдања деце у саобраћају. И његова улога је стицање знања, вештина и навика неопходних за безбедно учествовање у саобраћају, унапређење и учвршћивање позитивних ставова и понашања у саобраћају. На жалост, у Републици Србији је у последњих 30 година удео саобраћајног образовања и васпитања у наставним плановима и програмима готово маргинализован.

Према истраживањима која се спроводе у земљама ЕУ у промени понашања лежи највећи потенцијал утицаја на безбедност саобраћаја. Овај потенцијал се процењује на 20% до 40%, али у нашим условима он је још већи. У складу са тим неопходно је да ГУ Бор предузме активности саобраћајног васпитања и образовања у складу са својим могућностима, имајући у виду проблем угрожености деце са једне стране, и могућности решавања проблема правовременом едукацијом.

Као што можемо приметити 26% деце у Бору је настрадало у својству путника у возилу. Наиме, проценат коришћења појаса на предњим седиштима у Републици Србији је око 83%, а на задњим свега 12 %. Највише забрињава податак да свега 52% родитеља превози своју децу у возилима на законом прописан начин. Процене су да би око 70% малишана преживело или би задобило лакше повреде да су били адекватно везана у одговарајућим ауто-седиштима.

Овде треба нагласити да је једноставна радња везивање појаса и коришћење дечијих ауто-седишта спасила више људских живота него било која друга инжињерска мера. Везивање појаса на предњем седишту смањује ризик од смртних повреда до 50%, а на задњем седишту и до 75%.

Упозорење: Потресан и узнемиравајући видео прилог

Резултати студије Светске Здравствене Организације показују да употреба заштитних система у циљу заштите одојчади и деце смањује ризик смртног страдања одојчади за 70%, а деце за 50%.

Ауто-седиште, осим што мора да одговара маси детета, мора бити хомологовано, односно да испуњава безбедносни стандард. Поред тога, важно је да ауто-седиште буде исправно постављено у аутомобилу, и да дете буде исправно везано у њему. Појасеви морају да прелазе преко кључне кости детета и карличног појаса, а никако не смеју прелазити преко стомака, нити преко главе детета или његовог врата.

Дете је довољно велико за самостално везивање појасом без коришћења ауто-седишта када:

• Има 36 килограма или 135 центиметара (Препорука Светске Здравствене Организације је 150 центиметара);
• Може да седи целим леђима уз наслон седишта, са ногама пресавијеним преко ивице седишта;
• Доњи део појаса лежи ниско преко карлице (не преко стомака);
• Горњи део појаса лежи преко средине рамена (не преко врата);
• Дете може да издржи у овом положају током целог путовања;

Дечија ауто-седишта се користе да би наше дете било заштићено у саобраћају, а не да не би платили казну!

Видео упуства како се правилно бира дечије ауто седиште, поставља у возило, као и како се правилно дете поставља у дечије ауто седиште можете погледати на овом линку. Само уколико правилно урадите све радње из видео упутства, можете бити сигурни да се ваше дете превози безбедно.

Поред угрожености деце као пешака и путника у возилу, 19% деце у Бору је страдало у својству возача. Један од кључних проблема безбедности бициклиста у Бору је саобраћајна инфраструктура која није прилагођена овој категорији учесника (не постоје бициклистичке/траке, уређена паркиралиште за бицикле итд.)

Други проблем који се јавља је што код нас не постоји обавезно образовање и обука за бициклисте. Ову врсту обуке треба увести као обавезно у предшколским установама као и у основној и средњој школи. Нпр. по закону дете млађе од 12 година не сме да управља бициклом на јавним путевима, док је ситуација на терену мало другачија.

Битно је напоменути да закон бициклисту дефинише као возача и самим тим за њега важе сва правила као и за возаче моторних возила (за скретање, укључвање, престројавање, првенство пролаза, полукружно окретање, претицање, обилажење, обавезе према пешацима…). Сад се поставља питања да ли дете од 12 година познаје правила првенства пролаза кроз раскрсницу, да ли зна да поступа по светлосној саобраћајној сигналзацији, да ли зна да чита знаке и ознаке на коловозу и да по њима поступа, да ли зна којом се траком вози итд.

Са друге стране проблем је не само у недостатку образовања већ и у такозваној саобраћајној култури, толеранцији, разумевању, уважавању, која баш и није одлика просечног српског возача.

ГУ Бор недостају људи који би били посвећени безбедности саобраћаја! Тако да је нама потребна револуција идеја, пројеката и иновативних решења у области саобраћаја. И давање шансе младим и стручним људима који нису спремни на компромис и корупцију и чије знање и диплома нису упитни!