Наравно, на крају се поставља питање ко је одговоран за овако поражавајуће податке и стање безбедности саобраћаја у Републици Србији?
У закључцима са горе поменуте конференције присутни учесници су се сложили да су овако лоши резултати последица нерада и слабе координације и сарадње најважнијих субјеката безбедности саобраћаја. Стратегија безбедности саобраћаја је дефинисала да су: „Најважнији субјекти безбедности саобраћаја у Републици Србији: Влада, министарство надлежно за послове саобраћаја и Министарство унутрашњих послова, као носиоци извршне власти и као органи одговорни за стање безбедности саобраћаја у држави”.
Са друге стране, за успостављање координације најодговорније је национално Тело за координацију послова безбедности саобраћаја које није радило у претходном периоду! У највећем делу општина и градова, локална тела за координацију послова безбедности саобраћаја нису била успешна у свом раду. Да би се у наредном периоду смањиле штетне последице, учесници конференције позивају Владу Републике Србије и најважније субјекте безбедности саобраћаја да утврде степен достизања циљева из Стратегије, узроке лоших резултата, анализирају спровођење активности из Акционог плана, утврде одговорност за неостварене циљеве и са резултатима ове анализе упознају најширу јавност.
Ми се у Републици Србији генерално бавимо само последицама саобраћајних незода, уместо да се бавимо узроцима и превенцијом. Нема системског приступа нити континуитета у раду, и све нам се своди на репресивне мере саобраћајне полиције (контроле везивања појаса, алкохолисаности возача, брзине кретања…). Док би знатно боље резултате постигли комбиновањем превентивних и репресивних мера.
У превентивне мере би спадало јачања капацитета и интегритета институција, унапређење саобраћајне инфраструктуре, унапређења саобраћајног образовања и васпитања, разне врсте и видови саобраћајно-техничких, саобраћајно-регулативних, грађевинских и архитектонских мера, као и коришћење и развој нових технологија и система у процесу унапређења безбедности саобраћаја.
Сада се поставља питање да ли локалне самоуправе имају средства за спровођење превентивних мера?
Законом су прописани: обавеза оснивања локалних тела за безбедност саобраћаја, обавеза наменског коришћења средстава од казни за саобраћајне прекршаје (30% новца од казни иде на рачун јединица локалне самоуправе), начин расподеле ових средстава, намена ових средстава, обавеза доношења стратегија и акционих планова безбедности саобраћаја, обавеза доношења годишњих програма безбедности саобраћаја и извештавања о реализацији програма, праћење реализације стратешких докумената итд.
Тако да не може се рећи да локалне самоуправе немају средства. Мислим да више недостају људи који би били посвећени безбедности саобраћаја. Тако да је нама у Србији потребна револуција идеја, пројеката и иновативних решења у области саобраћаја. И давање шансе младим и стручним људима који нису спремни на компромис и корупцију и чије знање и диплома нису упитни!
У периоду од 1981. до 2018. године у Републици Србији, у саобраћајним незгодама живот је изгубило 43.000 људи, док је више од 500.000 повређено! Ми свакако као друштво не смемо да прихватимо људске и материјалне губитке у овом обиму!
