Опасност је изражена тим пре што су паркови и многа игралишта ограђена оградом иза које се деца не виде и њихова намера се не уочава на време. Деца не могу самостално да процене ситуацију у саобраћају и треба имати велико разумевање за њихово непрописно кретање.
Непрегледан пешачки прелаз, заклоњен паркингом или зеленилом, представља посебан проблем за возаче, јер немају увид у кретање пешака. Када се крећете возилом на путу које има најмање две траке у истом смеру, морате зауставити возило уколико се возач возила из десне траке зауставио на пешачком прелазу. Возачи не смеју да обилазе возило које се зауставило да би пропустило пешака!
Уколико су пешаци немоћна лица, слепе особе које се крећу уз употребу белог штапа и/или пса водича, особе са инвалидитетом које се крећу у инвалидским колицима, или за кретање користе друга ортотичко-протетичка помагала, возач је обавезан да заустави возило и да их пропусти.
Посебан проблем представљају возачи који се заустављају и паркирају на местима где је то строго забрањено (тротоар, бициклистичка стаза/трака, пешачки прелаз, трамвајске шине, улаз/излаз у школско двориште или неки други објекат итд…) и тиме свесно терају пешаке да се крећу коловозом, као и да се провлаче између паркираних возила, што за пешаке може бити кобно.
Бројне студије рађене широм света су показале да пешаци највише смртно страдају у време сумрака и „првог мрака“. Као и да адекватно осветљење несумњиво повећава безбедност учесника у саобраћају. Студија рађена 2010. год. у Европској Унији показује да сваки четврти настрадали пешак страда на пешачком прелазу.
Према подацима NHTSA (National Center for Statistics and Analysis), у Сједињеним Америчким Државама у 2011. години око 30% од укупног броја настрадалих пешака је настрадало на пешачком прелазу или у његовој близини, а 70% настрадалих пешака је настрадало у току ноћи.
Експериментална истраживања показују да ће пешак бити уочен тек када је осветљена приближно трећина висине пешака. Наиме, пешаке у тамној одећи, у ноћним условима, уочавамо тек на 26 метара на сувом коловозу, док ако је коловоз мокар на 19 метара. Пешак у сивој одећи уочава се на удаљености од 31 метар, а пешак у светлој одећи уочава се на удаљености од 38 метара на сувом коловозу.
Ако се крећемо 50 километара на час, за једну секунду ауто прелази 14 метара. У најбољем случају возачу је потребна једна секунда да реагује и при овој брзини, у нормалним условима, зауставни пут возила је 27 метара, тако да већ имамо инцидентну ситуацију. Ситуација је знатно гора ако је коловоз клизав (киша, снег, поледица) пошто је тад зауставни пут возила дужи.
Такође, уочавање пешака у доброј мери зависи и од положаја извора светлости код пешачких прелаза. У случају кривина и превоја изворе светлости треба постављати испред пешачког прелаза, гледано из смера саобраћајног тока, пошто је пешак тад видљив ефектом негативне силуете. Док, што се тиче правог пута, изворе светлости треба постављати изнад пешаког прелаза, пошто је пешак тад видљив ефектом позитивне силуете.
Додатно осветљење пешачког прелаза треба да омогући боље уочавање самог пешачког прелаза, прилаза пешачком прелазу и пешака у овој области. Посебним осветљењем пешачког прелаза скреће се додатна пажња возачу на његово присуство, а пешаци у зонама прелаза и на делу тротоара испред прелаза постају видљивији.
У свету постоји велики број идејних и практичних решења за осветљавање пешачких прелаза саобраћајном опремом и потребна је само жеља, воља, стручност и знање људи који су за то задужени да се тај проблем реши. Наравно потребно је апеловати и на пешаке да у ноћним условима носе светлију одећу и обућу и да не прелазе улицу ван пешачког прелаза.
Такође, сматрам да није проблем да наше Градске управе сваке године ђацима поделе светлоодбојне прслуке, наруквице, привеске, налепнице итд. како би деца као пешаци била видљивија у саобраћају осталим учесницима. Не изискује велики трошак, а доводи до веће безбедности деце као пешака. У саобраћају важи правило „види и буди виђен“.
Из свега горе наведеног можемо закључити да су пешаци посебно угрожена категорија учесника у саобраћају због: изложености ризику, рањивости, грешака субјективног карактера, пропуста у регулативи, лоших саобраћајних решења, неуспостављених критеријума вредности и сл.
Ако желимо да смањимо број незгода и сачувамо људске животе потребна нам је револуција идеја, пројеката, практичних решења и употреба нових технологија који ће томе допринети. Као и системско деловање кроз институција са највишег државног врха.
И на крају, сваки учесник у саобраћају (пешак, возач, бицилиста, мотоциклиста…) је дужан да се понаша на начин којим неће ометати, угрозити или повредити друге учеснике, као и да предузме све потребне мере ради избегавања или отклањања опасних ситуација насталих понашањем других учесника у саобраћаја, ако себе или другог тиме не доводи у опасност.
Сви смо ми као возачи имали негативна и трауматична искуства са пешацима који не поштују саобраћајне прописе. Са друге стране, сви смо ми као пешаци имали негативна искуства са бахатим возачима који не поштују правила саобраћаја. И сви ми у саобраћају правимо свесне или несвесне, намерне или ненамерне, из знања или незнања пропусте и грешке у саобраћају у којима угрожавамо себе и друге.
Што би рекао велики Руски писац Ф. М. Достојевски у светском ремек делу Браћа Карамазови: „Сви су криви за све”.
Svi su krivi za sve ali posto ne mozemo da menjamo narod, kao sto bi neki klub tim na draftu, dobro bi bilo da poradimo na promeni svesti pre svega nadleznih a onda i pojedinaca, pa ce evolutivno mozda nesto i da se promeni. Treba nam sto vise ovakvih strucnjaka koji ce ukazivati na to. Svaka cast za analizu.
Тема је затворена за коментаре