Из наведеног се може закључити да је од велике важности да се приликом првих контаката са вожњом, млади возачи науче да су насилничка вожња и бес, односно агресивно понашање, нешто чему нема места у безбедном и нормалном учествовању у саобраћају.
Возач са пробном возачком не сме да вози ауто са мотором јачим од 80 kW или 109 КС. Међутим, постоји изузетак. Сме да вози снажнији аутомобил само под надзором члана породице, који се налази у том возилу и који има важећу возачку дозволу за „Б“ категорију у трајању од најмање 5 година. Казна за непоштовање ове забране износи 20.000 до 40.000 динара или затвор до 30 дана.
Насупрот агресивној вожњи стоји дефанзивна вожња. Дефанзиван возач се активно прилагођава ситуацији у саобраћају и његово самоодрицање од неког права у датој критичној ситуацији је свесно. Овакво понашање себи може дозволити само сигурна и стабилна личност.
Дефанзивна вожња своју филозофију базира на 3 основна начела – принципа:
- ЗАБРАЊЕНО – НИКАД!
- ОБАВЕЗНО – УВЕК!
- ПОНЕКАД НИ ОНО ШТО ЈЕ ДОЗВОЉЕНО!
Више о начелу дефанзивне вожње прочитајте на овом линку.
Почетници који су возачку дозволу стекли пре своје 18. године:
- Не смеју да возе без надзора особе која има дозволу најмање 5 година. То значи да све док не напуне 18. година, са њима у аутомобилу мора да буде неко ко има возачку дозволу „Б“ категорије минимум 5 година (не мора да буде члан породице).
Казна за непоштовање ове забране износи 20.000 до 40.000 дин или затвор до 30 дана, 6 казнених поена и забрана од најмање 3 месеца. - Не смеју у колима да превозе више од три особе, укључујући и особу која врши надзор. Док пунолетни возачи са пробном возачком дозволом смеју да возе онолико путника за колико је аутомобил регистрован.
Лице које врши надзор над малолетним возачем дужно је да се стара да возач возилом управља на безбедан начин и у складу са прописима. Уколико то не учини, прети му казна од 10.000 до 20.000 дин.
Ми се у Србији генерално бавимо само последицама саобраћајних незода, уместо да се бавимо узроцима и превенцијом. Нема системског приступа нити континуитета у раду, и све нам се своди на репресивне мере саобраћајне полиције (контроле везивања појаса, алкохолисаности возача, брзине кретања…). Док би знатно боље резултате постигли комбиновањем превентивних и репресивних мера.
Да не постоји системски приступ и да локалне самоуправе не решавају проблеме који се тичу безбедности саобраћаја говоре и поражавајући резултати националне стратегије за безбедност саобраћаја. Наиме, није испуњен ни један зацртани циљ националне стратегије!
Више о поражавајућим резултатима националне стратегије прочитајте на овом линку.
Према истраживањима која се спроводе у земљама ЕУ у промени понашања лежи највећи потенцијал утицаја на безбедност саобраћаја. Овај потенцијал се процењује на 20 одсто до 40 одсто, али у нашим условима он је још већи.
Потребно нам је унапређење саобраћајног образовања и васпитања од предшколских до високошколских установа. Поред установа образовања у виду превенције велику улогу имају и ауто-школе које би свакако требале да своју обуку подигну на знатно виши ниво и да будуће возаче обуче за безбедно учествовање у саобраћају скрећу ћи им пажњу на све могуће ризике у саобраћају и последице непоштовања саобраћајних прописа.
Више о саобраћајном васпитању и образовању прочитајте на овом линку.
Више о порасту броја повређене и смртно страдале деце у саобраћају и о одговорности за те незгоде прочитајте на овом линку.
Са друге стране проблем је не само у недостатку образовања већ и у такозваној саобраћајној култури, толеранцији, разумевању, уважавању, која баш и није одлика просечног српског возача. Културан учесник у саобраћају одликује се смиреношћу, поштовањем саобраћајних правила и прописа и лично је одговоран за све своје поступке током управљања моторним возилом.
Овакво понашање возача јесте права одлика дефанзивне вожње. Треба нагласити да културан возач пажљиво разматра све околности које се догађају у саобраћају, изузетно је опрезан и није склон предузимању непромишљених потеза и одлука. Можемо слободно рећи да саобраћајну културу карактерише индивидуалност, развојност, правичност, одговорност, хуманост…
Више о саобраћајној (не)култури прочитајте на овом линку.
И медији су свакако један од субјеката који значајно може допринети унапређењу безбедности саобраћаја. Последња истраживања показују да је дигитални маркетинг надмашио по доступности остале врсте маркетинга, тако да се „дигиталним приступом“ и у области друштвеног маркетинга у који се сврставају и активности везане за унапређење безбедности саобраћаја, могу постићи врхунски резултати.
Такође би требало медијски промовисати савремени концепт одговорности за стање безбедности саобраћаја. Уместо само правне одговорности, неопходно је причати о стручној, моралној и политичкој одговорности! Уместо само приче о одговорности учесника незгоде, требало би више причати о одговорности креатора система!
У чему је проблем да се на телевизијама са националном фреквенцијом пуштају едукативни видео материјали приказани у овом тексту јер је и то један он начина како треба превентивно деловати. Само питање је колико власнике и уреднике тих медијских кућа овако нешто занима.
У будућности суочаваћемо се са чињеницом да ће човек увек правити грешке у саобраћају. Зато је потребно пројектовати систем који ће грешке исправљати. Успех у безбедности саобраћаја ће зависити од тога колико ће друштво бити спремно да прошири круг одговорних за саобраћајне незгоде.
Sjajna analiza.