Како је већ образложено на почетку ове колумне, деца као рањиви учесници у саобраћају због својих психофизичких карактеристика нису одговорни за своје страдање у саобраћају, већ одговорност пада на нас остале учеснике у саобраћају, родитеље, установе образовања и васпитања деце, ауто школе, медије и др.
Сходно томе сваки учесник у саобраћају (возач, пешак, бициклиста…) дужан је да се понаша на начин којим неће ометати, угрозити или повредити друге учеснике, као и да предузме све потребне мере ради избегавања или отклањања опасних ситуација насталих понашањем других учесника у саобраћају, ако себе или другог тиме не доводи у опасност.
Као родитељи треба да се обавежемо да деци дамо неопходан ниво саобраћајног образовања и васпитања како би стекли вештине и навике и формирали позитивне ставове за безбедно учествовање у саобраћају.
Као возачи смо дужни да обратимо пажњу на пешаке који се налазе на коловозу или ступају на коловоз или исказују намеру да ће ступити на коловоз. И када возилом прилазимо пешачком прелазу да своју брзину прилагодимо тако да у свакој ситуацији коју видимо или предвидимо можемо да безбедно зауставимо своје возило испред пешачког прелаза. Такође, на делу пута на коме се крећу деца, и на коме постоје саобраћајни знаци о учешћу деце у саобраћају да возимо за нарочитом опрезношћу, тако да можемо благовремено да зауставимо своје возило.
У будућности суочаваћемо се са чињеницом да ће човек увек правити грешке у саобраћају. Зато је потребно пројектовати систем који ће грешке исправљати. Успех у безбедности саобраћаја ће зависити од тога колико ће друштво бити спремно да прошири круг одговорних за саобраћајне незгоде.
