У Позоришном музеју у Зајечару готово свакодневно се одвија богат пратећи фестивалски програм 32. „Дана Зорана Радмиловића” током којих су представљени академик Душан Ковачевић, Љубисав Милуновић – сликар „Атељеа 212”, академик Миодраг Табачки, Светлана Цена Бојковић, дипломата Јордан Плевнеш са којим је био редитељ Боро Драшковић, а „боје“ поезије „бранио је“ петог фестивалског дана Радинко Крулановић – песник, професор филозофије и логике, члан Удружења књижевника Србије и директор Никшићког позоришта.
О Крулановићу су говорили др Миодраг Чизмовић – директор ЈУ „Захумље” Никшић и књижевник Власта Младеновић, а сем аутора, стихове Крулановића казивао је глумац Велизар Касалица.
„За седам, осам дана овде пролази толико велики скуп људи, великана, да је то и за много веће градове од Зајечара обиман програм, чак и за годину дана. Данашњи дан смо посветили Радинку Крулановићу, професору филозофије, директору Никшићког позоришта, књижевнику који је пре десетак, петнаестак година због својих ставова остао без посла у време преименовања српског језика у матерњи. Не знам да ли му је ова држава рекла хвала, али ми у овом малом Зајечару кажемо, са закашњењем: Хвала ти што си имао свој став, због свог става си страдао, сви смо понекад страдали и уручујемо ти плакету за допринос култури српског народа”, нагласио је уручујући Крулановићу признање директор зајечарског тетара Владимир Ђуричић.
У поезију госта из Никшића бројну публику у зајечарском Позоришном музеју увео је глумац Велизар Касалица, говорећи Крулановићеве стихове, док је о Крулановићевој поезији надахнуто говорио др Миодраг Чизмовић, истичући између осталог да се у поезији овог аутора препознаје метафизички бол због власти коначног и жеђ за бесмртношћу и љубави која не бледи.
„Радинко Крулановић је пјесник Сунца, белина, љубави, смрти, али смрти која је побјеђена, чежње која је по Лавинасовим речима ‘бол за повратком’. То је у ствари, да цитирамо митрополита Амфилохија ‘враћање душе у чистоту’. То је истински живот који је изнад ‘гријеха и смрти’ ипсразне свакодневице, живот који се умотава у тренутке који су већ предукус есхатолошке равни и метафизичког испуњења”, нагласио је др Чизмовић.
Књижевник Власта Младеновић сматра да као што глумци носи терет и славу одређене улоге, тако и Радинко хтео, не хтео носи усуд 2004. године, па кад год се говори о његовој поезији, увек је асоцијација на ту годину када су прогнани, јер отказ је мала реч, прогнани из просвете само зато што су бранили свој језик, своје писмо, културни идентитет из политичких, а не објективних и лингвистичких разлога. Према речима Младеновића, Радинко Крулановић као песник пише из срца и душе без обзира што је филозоф и што пуно зна.
„На први поглед Крулановић пише једноставно, али то није једноставно, већ језгровито. Не размеће се превише неким цитатима, а модерна је поезија више цитатна, и говори о две вечите теме: љубави и смрти. Његова је поезија, поезија епских размера”, сматра Власта Младеновић, наводећи да Крулановић прометејски чува наш културни идентитет, култуно наслеђе и наш језик.
Сам песник Крулановић, пре него што је казивао своје стихове, рекао је како му се чини да никада неће добити веће признање него што га је добио у Зајечару и захвалан је Богу што може да буде „на ползу роду своме“.
„Сви ми говоримо из тог неког свог унутрашњег порива и због тога што имамо неке своје проблеме. Не знам ко је тачно рекао, да је уметник онај који покушава да решава своје проблеме и данас се захваљујем што заједнички покушавамо да решавамо проблеме”, казао је Крулановић, оцењујући да сусрет са првим човеком зајечарског тетара није био обичан сусрет, већ како је рекао: „Сретење и у том сретењу отворили су се ови дани, отворило пријатељство, отворила се наша душа”.
