У Позоришном музеју у Зајечару, у оквиру пратећег фестивалског програма „Дани Зорана Радмиловића”, представљен је телевизијски серијал „Метаморфозе”, ауторке и уреднице редакције за културу и уметност РТС, театролошкиње Оливере Милошевић. Уз ауторку, о серијалу су говорили и Александар Саша Милосављевић, театролог и позоришни критичар и глумица Светлана Цеца Бојковић.
„Када год госпођа Цеца Бојковић дође у Зајечар и на наш фестивал, то је празник за све нас. Она је једина која је добила две главне награде на фестивалу, два бронзана Зорана и после ње то више нико неће моћи. Ми је сматрамо својом, сви је својатамо и још једном кажем празник је за овај град и овај фестивал када је ту Цеца Бојковић”, казао је Владимир Ђуричић, први човек зајечарског театра, поздрављајући Светлану Бојковић и захваљујући јој на још једном доласку у Зајечар.
Пред пуном салом Позоришног музеја Марија Симоновић, историчарка уметности вешто је водила разговор са гостима представљајући не само ТВ серијал „Метаморфозе”, већ и уметницу Светлану Бојковић којој је једна епизода овог серијала била посвећена. Према речима Марије Симоновић, „Метаморфозе” су посвећене људима који су обележили српску позоришну сцену, глумцима, редитељима, костимографима, сценографима, ауторима сценске музике, писцима.
„Свака емисија посвећена је једном великану српске позоришне сцене који дели у емисији своју животну филозофију, тајне своје професије и свака епизода је обогаћена инсертима из представа које се везују за госте”, појаснила је Марија.
Оливера Милошевић, ауторка овог телевизијског серијала говорила је о идеји снимања серијала.
„Кренула сам од најосновније идеје да широј јавности представим најзначајније драмске уметнике које имамо, али на један другачији начин. Посебно за средине које су ван великог центра. Идеја је била да представим целокупно стваралаштво сваког од њих. Цецу Бојковић публика највише памти по њеним дивним улогама у ТВ серијама, али не зна много тога шта је Цеца још радила, а радила је много тога у позоришту. Конципирала сам емисију да се говори о професији и свака је епизода била мали мастер клас из професије којом се мој саговорник бави, да буде занимљива професионалнцима, али и да мало демистификује публици то што они раде. Други правац је био онај којим сам кренула од Фројдове тезе да се човек формира до своје 5. године и да у ствари ако хоћете да спознате уметника и његову уметност важно је да знате каква је то личност и сазнате његов идентитет. Трећи сегмент бавио се темама које се тичу свих нас попут какав је савремени свет у коме живимо, колико се променио и шта у таквом свету значи култура, уметност, позориште. Четврти сегмент који се тиче свих људи, а то је форма слободе, шта значи у овом времену и шта за нас значи срећа. Од Цеце сам научила да ако хоћеш да будеш срећан онда мораш да донесеш ту одлуку и кажеш себи: ’Ја желим да будем срећна, без обзира на околности које свачији живот има’”, објаснила је идеју и концепт „Метаморфоза“ Оливера Милошевић, додајући да је пуно времена посветила истраживању инсерата, фотографија, снимака, свега што та емисија садржи, а која представља каријеру великих уметника.
„За овакав емисије јако важно да имате снимљене представе или инсерте, да поред тог сводеочења и дивне искрености коју је Цеца донела у овом разговору, имате да покажете представе, а тога има у богатом терзору РТС-а што мени много помаже да радим овакве емисије”, рекла је Оливера Милошевић.
Светлана Бојковић захвалила се на срдачној добродошлици домаћинима и зајечарској публици, а ауторки емисије честитала на серијалу који јој се, како је рекла, као гледаоцу допала. У емисијама су говорили људи, рекла је Цеца Бојковић, који имају шта да кажу и да вас просто напоје једним племенитим садржајем.
„Заправо ми сви глумци, па уопште уметници, читав живот на неки начин доживљавамо метаморфозу улазећи у разне стваралачке процесе тако да нисмо исти. Па и сам живот како долази и пролази доноси сазревање, зрело доба, треће доба у коме сам ја сада и то су стварно до краја живота неке метаморфозе”, казала је Цеца Бојковић. На питање да ли јој значи да је публика уз помоћ једне овакве емисије упозна, чује њену личну причу и на неки начин је одвоји од ликова којима се представљала на малим екранима, Светлана Бојковић је одговорила наводећи пример великог глумца Љубе Тадића.
„Телевизија је тако моћан медиј и масовни јер улази у свачији дом. Сећам се да је Љуба Тадић који је у позоришту играо Шекспира, Крлежу, у једној хумористичкој серији играо дечака у неким кратким панталонама и надимак му је био Амазонац. И сад он који је играо толике улоге, играо је и Сократа, остао је у народу Амазонац. То је тако. А ја сам остала Емилија, Антонија”.
Говорила је и о позоришту као свом опредељењу.
„Моје опредељење суштински је позориште јер то што је позориште мени највише прија. Прво процес рада у позоришту, који је озбиљан и студиозан. Онда када је представа готова и када је ваша улога готова, ако сте је добро направили то је задовољство јер ти имаш комуникацију са живим светом који јесте да ћути, али ви осећате да они са вама заједно дишу. Осетите тај пулс и сваки пут, колико год је представа иста, она никада није иста. У томе је чар те неухватљиве комуникације са живим светом. Кад представа почне то је као кад почне неко музичко дело. Ви се препустите том заједничком доживљају са публиком, без тога се не може замислити театар. Моје прво и основно опредељење је позориште, али све то што сам ја у позоришту стекла, послужило је у занатском смислу и у некаквој лакоћи играња на телевизији. Све вам је тренинг. И музичар мора да вежба, а ми морамо да вежбамо свој организам да стално буде у спремности за акцију. Много сам радила и неке улоге за које ја држим да су биле добре, ја памтим, али не могу све да памтим. И када је за ’Стеријино позорје’ на коме сам добила награду за животно дело направљена изложба, нисам могла да верујем да сам све то ја. За себе мислим да сам споро сазревала као глумица. Можете да имате таленат, да будете добри, али у моје време је било и другачије васпитање младих људи, ви немате свест о томе да сте ви добри. Треба вам време и искуство да ви освестите своје могућности. Наш посао је занимљив и мало је рискантан, јер треба човек да буде здрава и јака личност изван онога што ради, не да би се одржао, него да би напредовао. Ова наша глума за онога ко тиме хоће озбиљно да се бави, један је процес који траје целог живота”, рекла је Светлана Бојковић, делећи са присутнима свој лични доживљај театра.
Александар Саша Милосављевић, тетаролог, оценио је да је начин на који Оливера Милошевић ради Метаморфозе.
„Један врло систематичан начин да кроз питања која ми не видимо, саговорник открива не само како је градио поједине улоге, како је изгледала сарадња са одређеним редитељима, партнерима и партнеркама на сцени, него фино прелази у оно што је глумачка интима, а то је однос према позоришту, према публици, театру као појму и то фамозно питање на крају шта је срећа, зато што позориште за разлику од свих других уметности постоји само у датом тренутку”.
Говорио је такође и о Светлани Бојковић откривајући да је захваљујући представи у којој је играла Цеца одлучио да се бави позориштем.
„Имао сам срећу да стасавам као позоришни гледалац од њене улоге ветропирастог девојчурка у ’Мистер долару’, преко кокете из генијалне представе ’Пучина’, једне од превратничких представа у историји нашег позоришта, па до Елизабете од Енглеске где се на сцени појавила једна моструозна жена која је у стању да се крваво обрачуна са својом сестром, а онда у тој тананој, фино нијасираној интетрпретацији тог лика који је Цеца играла, одједном осетите једну рањену, суптилну женску душу. Осетите оно што је у позоришту најдрагоценије што глумац може да вам покаже, а то је да ствари никада нису само црне или беле. И када то глумац успе да уради, када то покаже и на тај вас начин уведе у причу онда сте богати”, закључио је Милосављевић.
Незаобилазно је било и питање одбране професије која се, како то каже Светлана Бојковић, брани свуда и на сваком кораку.
„Где год осетим да је нешто нападнута ја се потрудим да је одбраним. Али она се брани и сопственим понашањем у јавности. Што је врло важно. Можеш ти бити одличан глумац, одлична глумица, али ти си јавна личност и ти мораш да васпиташ себе, да у свим својим јавним наступима будеш на једном цивилизиваном нивоу једног васпитаног грађанина, човека који је стварно културан. Мислим да сам изградњом себе саме заслужила да ме се саслуша када хоћу да одбраним част своје професије. Наравно, у нашој професији, као и у свакој, нисмо сви исти. Има нас и оваквих и онаквих. Суштина је смисао наше професије и једноставно она мора да се брани свуда и на сваком кораку. То зависи од личности, од њене дубине. Од те неге свога духа током живота. Глума је вештина, ако се остане само на вештини онда је то много празније јер уметник има дубљи газ”, истакла је Светлана Бојковић, која је објаснила и разлику између глумице и уметника.
Током готово једносатног разговора, Александар Милосављевић, подсетио је на време када је Светлана Бојковић била председница Удружења драмских уметника Србије и покретања Лудуса, позоришних новина.
„Како се борила за ’Лудус’, мене уопште није изненадило како је стала пред камион који је ишао тамо да руши Реву. Ова крхка жена која је увек дама, није нимало крхка, нимало наивна и у стању је да јуриша и на камионе и на све неправде, и на све оно што сматра да угрожава глуму, позориште и сценске уметности”, закључио је Милосављевић.
Серијал је иначе сниман у музејима: Народном, Музеју савремене и Музеју примењене уметности и била је то одлична сценографија за ове емисије у шта је могла да се увери и публика у Позоришном музеју у Зајечару које је након разговора погледала емисију „Метаморфозе” посвећену Светлани Цеци Бојковић.
