Музичка школа „Стеван Мокрањац” у Зајечару, обележава свој 70. рођендан и 163 година од рођења Стевана Стојановића – Мокрањца. Тим поводом професори ће одржати концерт у свечаној сали ове музичке школе. Улаз је слободан.
О Мокрањцу:
Родио се 9. јануара 1856. у Неготину. Гимназију је започео у Зајечару, а завршио је у Београду. Уписао се — под утицајем позитивистичких идеја Светозара Марковића — на Природно-математички одсек Велике школе. Преовладала је, међутим, склоност према музици: још као гимназијалац постао је члан Београдског певачког друштва. Ово друштво му је, видећи у њему потенцијалног наследника Kорнелија Станковића, омогућило да 1879. оде на музичке студије у Минхен, код Ј. Рајнбергера. Године 1883. је због једног инцидента изгубио државну стипендију, па је морао да прекине студије, али их је наставио 1884/85. у Риму, код А. Паризотија, а 1885-87. на Kонзерваторијуму у Лајпцигу, код С. Јадасона и K. Рајнекеа.
Од тада започиње Мокрањчева дугогодишња и многострана делатност у Београду. Већ 1884. је афирмисан као хоровођа певачког друштва „Kорнелије Станковић”, а од 1887. до краја живота је диригент Београдског певачког друштва, које под његовим вођством достиже висок уметнички ниво. Са тим друштвом је остварио многобројне концертне наступе и турнеје по Србији, другим јужнословенским земљама и страним државама, нашавши се у улози својеврсног културног амбасадора Србије (1893 — Дубровник, Цетиње; 1894 — Солун, Скопље, Будимпешта; 1895 — Цариград, Софија, Пловдив; 1896 — Петроград, Москва, Kијев; 1899 — Берлин, Дрезден, Лајпциг, 1910 — Сарајево, Сплит, Цетиње; 1911 — Трст, Ријека, Загреб). Повремено је водио и друге хорове (Типографско певачко друштво „Јакшић”, Српско-јеврејско певачко друштво).
Мокрањчева је активност вишестрана. Година 1887–1900. радио је као наставник музике у Првој београдској гимназији, а од 1901. у Богословији. Под окриљем Београдског певачког друштва основао је 1899, заједно са Станиславом Биничким и Цветком Манојловићем, Српску музичку школу у Београду (данашњу школу „Мокрањац”), прву сталну музичку школу у тадашњој Србији, чији је директор и професор био до краја живота. Са Ф. Мелхером, Ст. Шрамом и Ј. Свободом утемељио је први гудачки квартет у Србији, који је својим деловањем 1889/93. одиграо пионирску улогу у неговању камерног музицирања у нашој средини. Приликом оснивања Удружења српских музичара (1907) изабран је за председника. Посебно признање му је одато избором за дописног члана Српске краљевске академије (данас САНУ) 1906. године. Због болести је од 1912. постепено напуштао дужност хоровође Београдског певачког друштва. Смрт га је затекла у ноћи између 29. и 30. септембра 1914. у Скопљу, где се са породицом склонио када је избио Први светски рат.
Са незнатним изузецима (неколико соло-песама, музика за комад с певањем Ивкова слава, пет фуга за гудачке инструменте из времена студија), цео Мокрањчев опус припада области хорске музике. У својих петнаест руковети створио је класичне обрасце уметничке стилизације народног мелоса и дефинитивно учврстио национални смер у српској музици. Типу руковети припадају и Приморски напјеви, а делимично и обраде мађарских, турских, руских и румунских песама (неке од ових настале поводом иностраних гостовања Београдског певачког друштва). Мање су значајне његове композиције на текстове уметничке поезије. Посебно место припада духовитом хорском скерцу Kозар, једном од његових најбољих остварења, које означава виши ступањ стваралачке примене фолклорних мотива.
Мокрањац је посветио велики део свог стваралаштва православној духовној музици, највећим делом заснованој на традиционалним напевима српског црквеног појања. Ту се, пре свега, истиче монументална Литургија (Божанствена служба св. Јована Златоустог), затим Опело, Акатист, Две песме на Велики петак, Три статије, Тебе Бога хвалим, Величаније св. Сави и друга дела која по својим квалитетима стоје равноправно са његовим најбољим композицијама из области световне музике.
Са Мокрањчевим композиторским стваралаштвом у тесној је вези и његов мелографски рад: записи народних мелодија са Kосова (посмртно објављен само мањи део), збирка Народне песме и игре са мелодијама из Левча, као и две значајне збирке записа црквених напева: Осмогласник и Страно пјеније Предговори за Народне песме… из Левча и Осмогласник прве су етномузиколошке студије у Србији.
