Српска православна црква обележава празник посвећен Светом цару Константину и царици Јелени.
Црква је тај римски царски пар, сина и мајку, прогласила светитељима, пошто је цар Константин Први Велики, Миланским едиктом 313. допустио хришћанима слободу исповедања вере.
Константин Флавије Валерије, потоњи цар Константин Први, рођен је 274. године у Наисусу, садашњем Нишу. Као младић стекао је изузетну ученост. После очеве смрти, 306. године, војска га проглашава за савладара северозапада Римског царства. Предводио је војску у три велике борбе: једну против Максенција, тиранина у Риму, другу против Скита на Дунаву и трећу против Византинаца.
Милански едикт донео је 313. године. Њиме је укинуо верске прогоне у римском царству и дозволио хришћанство. Касније се и сам крстио.
Почео је да гради храмове у – Јерусалиму, Цариграду, по њему прозваном Константинопољ, затим Риму и Триру.
Његова мајка, царица Јелена, пронашла је остатке часног Крста код Јерусалима. Упокојила се 330. године, њен син девет година касније. Сахрањен је у цркви Светих Апостола у Цариграду.
Као први хришћански цар, велики добротвор и ктитор цркве, Константин је након смрти канонизован.
У православљу, поштује се као светац и „равноапостолни цар“.
Култ цара Константина и царице Јелене посебно је негован код Грка и Румуна. Што је код Срба Свети Сава, код Грка је цар Константин.
Према веровању, на овај дан треба отићи у цркву и запалити свећу за мученике који су свој живот дали у одбрани хришћанства. Према обичајима, ако се три пута умијете светом црквеном водицом, очистићете тело и излечити болести.
Слави се као крсна, понегде и као заветна, у Нишу као градска слава.
