Српска православна црква и верници обележавају 6. маја Светог Георгија, једног од девет великомученика и првих страдалника за хришћанску веру – Ђурђевдан.
Обичај је да се плету венчићи од лековитих трава који се онда бацају у текућу воду.
Празник Светог Ђорђа, Ђурђевдан, прославља се у многим кућама у Србији као крсна слава.
Ђурђевдан је једна од најчешћих слава код православних Срба и свехришћански празник који се прославља 6. маја (23. априла по старојулијанском календару), у спомен на једног од девет великомученика и првих страдалника за хришћанску веру.
Још средином 19. века записано је да Свети Георгије има веома специфичан и снажан култ код Срба као „ослободилац заробљених, заштитник сиромашних, лекар болесних, борац против царева, победник и великомученик“. По предању, он је заслужан и за стварање немањићке Србије.
Овај празник, који се „наслонио“ на претхришћанску митологију и старо српско божанство плодности Јарило, везан је за здравље укућана, удају и женидбу младих, плодност стоке и добре усеве.
Славни светитељ родио се у кући богатих родитеља у Кападокији. Кад му је отац пострадао као хришћанин, мајка се преселила у Палестину, где је дечак одрастао. Већ у 20. години доспео је до чина трибуна у служби цара Диоклецијана.
У то време, цар је започео велики прогон хришћана, а млади Ђорђе је ступио пред цара и одважно рекао да је и он хришћанин. Тиме је започело његово страдање за веру.
Тамница, окови, крваве ране по целом телу и сва друга страшна мучења нису поколебали младића.
Он се непрестано молио Богу и Бог га је исцељивао и спасавао смрти на велико дивљење народа. Када је Ђорђе молитвом васкрсао једног мртваца, многи су примили веру Христову, а међу њима је била и царева жена Александра.
Цар је најзад одлучио да Ђорђа и своју жену осуди на смрт сечењем главе. Царица је издахнула на стратишту пре погубљења, а Свети Ђорђе посечен је 303. године.
Свети Георгије се на иконама представља у војводском оделу, на коњу, са којег копљем пробада страшну аждају. Нешто даље од њега, стоји једна жена у господском оделу (вероватно царица Александра). Аждаја на икони представља многобожачку силу која је „прождирала“ бројне невине хришћане.
Свети Георгије ју је, по веровању, победио и својом мученичком смрћу задао смртни ударац „незнабоштву“.
Под победом коју је Свети Георгије однео над аждајом вероватно се мисли на заустављање прогона хришћана који је спроводио цар Константин.
Ђурђевдан се у народу сматра за границу између зиме и лета, празник који се односи на здравље укућана, удају и женидбу младих, плодност стоке и добре усеве.
Ђурђевдан је празник који се односи на народне обичаје, од којих је главни плетење венаца од биља, умивање биљем, купање на реци.
Један од народних обичаја је и да увече, уочи Ђурђевдана, неко од укућана накида зелених гранчица у најближој шуми и њима окити врата и прозоре на кући и осталим зградама, и капије. То се чини да би година и дом били берићетни, „да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору“.
Понегде је обичај да се зеленилом кити на сам Ђурђевдан пре зоре, одлази у природу на „Ђурђевдански уранак“, на неко згодно место у шуми које се изабере, на пропланку или поред реке.
Хајдучки састанак
Пошто се овим празником испраћа зима и дочекује пролеће, а до тада није ваљало спавати под отвореним небом, овај празник је и „дан окупљања хајдука“. Такозвани хајдучки састанак, када би почели да се окупљају одметници да би заподенули борбу против Турака, или једноставно пљачкали имућне трговце и сељаке.
На „Ђурђевданским уранцима“ млади се опасују врбовим прућем – „да буду напредни као врба“, ките здравцем – „да буду здрави као здравац“, копривом – „да коприва опече болести са њим“ и селеном – „да им душа мирише као селен“.
Такође, оплету се венчићи од „ђурђевског цвећа“: ђурђевка, млечике и другог, и њиме се оките улазна врата на дворишту и кући. Ти венци стоје изнад врата читаву годину, до следећег Ђурђевдана.
Многи праве крстове од лесковог прућа и стављају их по њивама, баштама и зградама – „да би се сачували од града“.
Уочи Ђурђевдана, домаћица спушта у посуду пуну воде разно пролећно биље, а онда одмах спушта: дрен, па за њим здравац, и на крају грабеж и црвено јаје, чуваркућу која је остала од Ускрса, па се то затим стави под ружу у башти да преноћи.
На Ђурђевдан не ваља спавати, „да не би болела глава“, а ако је неко спавао „онда на Марковдан да спава на том истом месту“.
Сматра се да на Ђурђевдан делују вештице и друге зле силе, због чега су сељаци палили велике ватре „да би заштитили себе и село“.
Обичаји везани за Ђурђевдан се врше пре изласка сунца, и то често на реци, што свакако има свој магијски значај. Међутим, највећи број обичаја спада у чисту магију, код чега онај, који их врши, нема у виду никаквог одређеног демона ни божанство.
Жене и девојке донесу увече кући „омаје“ тј. воде са воденичног кола, „да се од њих свако зло и прљавштина отресе и отпадне“, као омаја од кола, и ставе у њу различитог биља а нарочито селена, да преноћи, па се ујутру њом купају у градини поред селена и поред осталог цвећа
Зарад плодности своје стоке, да би одузеле млеко туђој стоци, ноћу неке жене врачају (ретко мушкарци), које су голе и јашу на вратилу (обилазе око туђих торова). Све то показује, да је обичај веома стар.
Веровало се да ако је на Ђурђевдан ведро – „да ће бити плодна година“, а ако на овај празник и сутрадан буде падала киша – „да ће лето бити сушно“. Каже се у Србији да колико недеља пре Ђурђевдана загрми, толико ће бити товара жита те године.
Ђурђевдан је, по народној песми, био крсна слава Марка Краљевића, то јест његове краљевске куће Мрњавчевића (њихова територија на просторима данашње Македоније за време цара Уроша била је у самом средишту српске царевине 1360. године).
Светог Георгија православни Срби славе два пута у години. Поред овог пролећног, „на дан пострадања“, слави се и 16. новембра Ђурђиц, у знак сећања на дан преноса моштију овог свеца из Никомидије (сада Измир у Турској) у град Лиду Палестинску. На православним иконама и средњовековним фрескама Свети Георгије је представљен како на коњу, у војводском оделу са крстастим мачем убија аждају која је симбол паганске вере. Та икона је, по неписаном правилу, у домовима оних који славе Ђурђевдан. На иконама за празник Ђурђиц, овај светац се представља као пешак у стојећем ставу са копљем или мачем у руци.
