Зајечарска публика је пете фестивалске вечери гледала „црну“ комедију Београдског драмског позоришта „Ружни, прљави и зли” аутора Слободана Обрадовића, по мотивима филма Е. Сколе, у режији Ленке Удовички, која се после дуже паузе овом представом враћа на београдску сцену.
То је црнохуморна прича о људима са маргине, о огромној породици која живи у претрпаној страћари, у нехигијенском насељу на ободу Рима. Главни јунак, једнооки Ђакинто је и глава породице састављене од четири генерације, које се издржавају углавном крађама и проституцијом, али и радећи све друге послове; поштене или непоштене, без разлике.
Ђакинто је за губитак ока од осигурања добио поприличну суму, коју одбија да дели са њима. Новац троши на себе и крије га од осталих чланова породице, који непрекидно покушавају да му га украду, а он их непрекидно злоставља вербално и психички. Материјална немаштина увод је у емотивну, моралну беду, своди људе на пуку егзистенцију и инстинкте.
Једногласном одлуком жирија „Зоранов брк” за најбољег глумца у представи припао је Озрену Грабарићу, глумцу из Загреба. У сусрету са новинарима Грабарић истиче да је ово за њега дивна награда зато што носи име глумца кога је гледао у младости заједно са другим глумачким великанима са ових простора.
„Већ тада су на мене утицали својим начином глуме и интерпретацијама Зоран Радмиловић, Бата Стојковић и плејада глумаца са ових простора, тако да је добити ’Зоранов брк’ заиста посебан доживљај који ми пуно значи. Значи ми пуно премијера ове представе у Београдском драмском позоришту и захваљујем Ленки (Удовички) која ме је позвала, управи која ме је прихватила. Дивно сам се осећао у Београду и пуно ми значи та сарадња јер на тај начин можемо делити нека властита искуства о театру, о уметности. Мислим да су у време великана о којима смо говорили људи комуницирали више и причали о овом послу пуно више него што се то сада догађа.”
Грабарић истиче како је сматрао да ће позориште бити много више погођено пандемијом јер публика неће долазити.
„Заправо ме публика демантовала. Јер и у овим временима у којима је можда постало ризично ићи у театар, публика долази. То говори о томе да ће театар преживети све пандемије, као што је преживео и веће и смртоносније од ове, зато што је позориште људска потреба. То је потреба за комуникацијом, да гледамо приче, да причамо приче, да комуницирамо уживо, зато театар још има ту компоненту већу него филм, или нека друга уметност, јер живи људи причају живим људима, ми комуницирамо. Зато је ово мало чудна позиција јер људи пригушују своју реакцију због маске, на шта нисмо навикли, али све једно их осећамо. Осећамо тај титрај када публика гледа, прати, негде се насмије, чак и ако је тихо и ако је пригушено, чује се и не бојим се ја за театар. Бојим се за умјетнике, за умјетнике који су на независној сцени, који нису на плати негде. То је у Хрватској, у Србији, свугде око нас. За њих се заправо највише бојим и највише за младе, који су сада завршили факултет, који су жељни посла који заправо једино расту на начин да имају посла, да раде улоге, да раде пуно пројеката, да се тако граде, за њих сам мало забринут. Зато је ужасно важно да овакви фестивали, колико год нам још допуштају да раде, да титрају, да је и даље та бакља упаљена.”
