Рудари у Србији данас обележавају свој дан – 6. август.
Та професија никада није била актуелнија и потребнија, јер је угаљ за грејање и термоелектране тражена роба у актуелној енергетској кризи. С друге стране много је проблема, а у овом тренутку највећи је недостатак јамске радне снаге.
Дан рудара се, иначе, обележава у знак сећања на 6. август 1903. када је у Сењском руднику, првој и најстаријој јами у земљи, која је сада у саставу Рембаса, почео штрајк због лоших финансијских и радних услова рудара. Штрајкачи су се тада изборили за бољи положај и скраћење радног времена.
Непосредан повод штрајку у Сењском руднику те године, пола века након проналаска и почетка копања угља у Сењу, било је „отпуштање са посла тројице радничких активиста“. За девет дана штрајка, наводе хроничари тог времена, рудари Сењског рудника су „изборили повратак на посао двојице отпуштених радника, скраћење радног времена и бесплатан олај за осветљење“.
Пре прихватања 6. августа као Дана рудара, након Другог светског рата, у Србији су рудари обележавали као еснафски празник, славу, односно заштитника Светог Прокопија и црква у Сењском руднику посвећена је том свецу.
Рударство у обновљеној Србији заживело је тек половином 19. века, међутим, на овом простору постоје веома озбиљне традиције успешног рударства у средњем веку. У средњовековној Србији постојали су чувени рудници познати на ширем европском простору као Ново Брдо, Брсково, Рудник и други.
Још првих деценија 15. века Србија је била међу највећим произвођачима сребра у Европи, које је тада у односу на злато имало битно вишу вредност него данас.
