У оквиру пратећег програма 30. Фестивала „Дани Зорана Радмиловића” у холу зајечарског театра промовисана је књига „Зјапина” аутора Милоша Латиновића у издању Народног позоришта Тимочке Крајине – Центра за културу „Зоран Радмиловић”. После „Вециног циркуса” аутора Милоша Шобајића, ово је друга књига у издању зајечарског позоришта промовисана на јубиларном фестивалу.
Драмски тескт „Зјапина” инспирисан је прозом Живојина Павловића, романима: „Зид смрти” и „Вашар на Светог Аранђела” и „Лапот”, затим књигом „Расло ми је бадем дрво и друге приче”, као и есејистичком збирком „О одвратном”.
„Сам наслов ’Зјапина’ може се тумачити на неколико различитих начина и асоцира на многе ствари. Прва моја асоцијација била је та да је то место у Србији у коме је забележен последњи пример лапота, извршен не тако давно, а зјапина је и нека рупетина, црнило из кога исијава само мрак”, рекао је на почетку излагања о књизи др Мирослав Радоњић, директор „Стеријиног позорја” из Новог Сада.
„Зајечарци знају да је Живојин Павловић добар део своје младости провео код деде, у селу Вратарници, а и добар део његове прозе, заправо, заснован је на готово митском простору Тимочке Крајине, како је он третира, и није ни чудо да се овде објављује драмски текст ’Зјапина’ који би током идуће требало да се реализује и као представа у зајечарском театру.
И у овом драмском тексту као и у неким романима Милоша Латиновића позориште игра посебну улогу. То је посебно место које карактерише не само ликове у комаду већ целокупну атмосферу која произилази из теме и представља огледало друштва и стварности у коме се одвија радња комада. А радња се одвија у неколико временских токова, од којих један највише занима Живојина Павловића који је написао 30-так књига и снимио 15-так филмова. Већи број тих дела тицали су се идеолошких заблуда током и након другог светског рата, Информбироа. И у Латиновићевој књизи се ти временски токови преплићу. Један део је везан за простор Тимочке Крајине током другог светског рата у време када долази до тих већ тада идеолошких размимоилажења где заправо увиђамо да одрећене идеје, оно чему су тежили ти ликови јесу заправо лажни идеали који ће се касније испоставити као узроци пропасти оног што се касније десило. На другој страни временски ток везан је за период после другог светског рата, од револуције 1968. године и онога што се ближи нашем времену и последице свега оног што су ти ликови доживљавали у том периоду њихових политичких странпутица, идеолошких заблуда и наравно покушаја да се пронађу у времену и простору који им полако измиче.
Ликови у драми су на задатку да поставе Шекспировог ’Краља Лира’ што такође није случајно, а онда се испоставља да је у том моменту много важније снимити филм који ће говорити о устанку у Тимочкој Крајини и наравно за тог редитеља филма долази један, у то време неподобан, а касније подобан информбировац, редитељ који треба да проговори о оном времену које га је на одређени начин казнило и учинило неподобним. У овом драмском тексту има све оно што чини срж једне добро написане, скројене драме која има један јасан наративни слој који почиње у периоду Другог светског рата и наставља се данас и унутар тога испричану историју ликова, њихових судбина и наравно, ликови су са маргине. Кроз текст се провлачи блага, дискретна мелодрамска нота, јер драма која се бави историјским темама и судбинама не може бити добра без мале љубавне приче. Биће то сјајан текст за постављање на сцени јер има све потенцијале да буде добра представа”, истакао је др Мирослав Радоњић, говорећи о књизи „Зјапина”.
Аутор Милош Латиновић захвалио је зајечарском позоришту и директору Владимиру Ђуричићу јер је пишући књигу открио у пуном светлу Живојина Павловића:
„Знао сам да је Живојин Павловић изузетан синеаста и добар писац, али кад сам заронио у то десетокњижје које се зове ’Дивљи ветар’ и које се у целокупном опусу односи на овај простор и на ове људе, то ја на мене деловало као благодет. Та врста ерудиције и прича, снаге, занимљивих токова, то је нешто због чега се надам да ће моја драма ’Зјапина’ бити препорука за све вас да читате дела Живојина Павловића. О драми ће судити свако ко је прочита или, даће Бог, ако је види на сцени. Ово је нешто што остаје само вама, једно богатство језика и судбина које морамо да знамо зато што се тичу свих нас. Ова драма јесте нека судбинска прича о људима који нису изабрали оно што живе. И то је оно што по мом мишљењу највише повезује наше време и време о коме говори драма ’Зјапина’, то је нешто што обележава нас као национ, али надам се да ће и после ове књиге и после представе бити нешто другачије”, рекао је Милош Латиновић.
