У Народном позоришту Тимочке Крајине „Зоран Радмиловић”у Зајечару синоћ је свечано отворен 29. Међународни позоришни фестивал „Дани Зорана Радмиловића”.
На свечаности отварања 29. Међународног позоришног фестивала „Дани Зорана Радмиловића”, директор Фестивала и зајечарског театра Владимир Ђуричић је нагласио како Зајечар ових осам или девет дана постаје позоришна престоница Србије.
„У овој сали буде и преко 400 људи, а сада нажалост само 150. Имамо незваничне најаве да ће се омогућити да овај фестивал, као и друга културна дешавања у Србији дођу до краја. У наредних 8 дана видећете 15 представа од којих су четири наше. Једну од њих видећете вечерас ’Жене из Троје’ која је рађена за ’Антика фест’, друга је ’Казабалкан’ коју је драматуршки обрадио и режирао Ирфан Менсур која ће затворити фестивал. Имамо две представе Жељка Хубача. Дивну монодраму ’Чучук Стана’ коју је писао баш за нас и чија је премијера сутра у 12:00 сати и камерну представу ’Ближи небу’. Наше представе нису у конкуренцији за главну награду Фестивала, али ће се најбољим глумцима у представама додељивати ’Зоранов брк’. У оквиру богатог пратећег програма издвајам изложбу слика Селене Вицковић, ванредног професора Факултета примењених уметности и сестричине Зорана Радмиловића, у зајечарском музеју. Током фестивала биће промовисана књига о Зорану Радмиловићу коју је завршио Милан Цаци Михаиловић, његов сарадник и пријатељ. То је једна од три приче које смо обећали: књига, представа коју ради Иван Бекјарев, којом ћемо обележити Дан позоришта у фебруару идуће године и филм који ће бити приказан на фестивалу у Нишу идуће године, а у Зајечару ће бити приказан на 30. јубиларним ’Зорановим данима’. Идуће године обележавамо 30 година фестивала, 75 година позоришта и тим поводом издаћемо књигу чији ће аутор бити театролог Саша Милосављевић, добар познавалац позоришног живота у Србији и у Зајечару”, рекао је Ђуричић.
Беседу „Од глумца глумцу” на отварању Фестивала одржао је глумац Енвер Петровци који је у својим младим данима друговао са Зораном Радмиловићем.
„Стварно ми је задовољство што сам дочекао да учествујем на позоришним ’Данима Зорана Радмиловића’. Кад бисте ви само знали шта је он мени значио, не бисте веровали. Он је мене примио у ’Атеље 212’, односно, ја сам примљен на његово инсистирање. Био сам његово дете, а ја сам се тако и понашао и волео сам да будем његово дете. И водио ме свуда. Причати о њему, а не бити искрен, онда то није прича о њему. Ви ћете ми дозволити да говорим његовим речником, јер иначе нема смисла. Причаћу вам само оно што сам ја доживео, не оно што сам слушао о њему. Овде сам се попео са хиљаду прича о њему и све ми је сада нестало. Сећам се само прве приче, ја сам још био клинац, не знам уопште како сам доспео у његова кола. Возио је у то време аутомобил ’citroën 2CV’, ‘спачек’ иначе га никад нисам видео да је он возио. Не знам зашто сам ја био са њим у колима и тражимо у центру Београда паркинг и онда га нађемо и он скрене. Не знам да ли се ви сећате ‘спачека’ како он изгледа, то су лагана кола, можеш руком да направиш рупу у шкољки. И он се попне једва на тај тротоар и ја хоћу да изађем, а он каже: ’Моменат!’ и крене у рикверц. Ја му кажем: ’Па где ћеш? Једва смо нашли место’. Он поново крене и скрене мало удесно и удари у кола, ’волгу’ , то је руски ауто, јак као тенк и њему растури крило на ауту. Кажем: ’Зоране, побогу, шта радиш ? Види шта си направио од кола’. ’Не трпим руска кола, п… им материна’. То је био он. Био је у стању да уради не знам шта, само да направи неки штос.
Једном сам био у ’Српској кафани’, то је било у истој згради са ’Атељеом’. Тамо је био млади конобар који није познавао госте. За једним столом су седели Михиз, Петар Божовић и Зоран Радмиловић, четвртог се не сећам. Ја сам био за другим столом, био сам клинац. У једном тренутку Петар Божовић, онако бахат разбије чашу и дође млади конобар и каже: ’Молим вас немојте ломити чаше, нема смисла, ово је кафана’. Зоран га погледа и каже: ’А због тога си дошао?’, узме чашу и разбије је поред њега. Конобар позове полицију и они дођу, опет два млада полицајца: ’Молим вас, чули смо да ломите чаше’, а Михиз се толико био уплашио, он је јадник био на Голом отоку, па се јако бојао државе. Јако. А Зоран узме чашу, па је поломи поред ногу полицајаца. Кажу: ’Морамо да вас водимо у полицију’. Зоран каже: ’Не можете’. Они питају: ’Зашто?’, а Зоран им каже: ’Ја вас не признајем’.
Кажу: ’Ајде крените’, а он им каже да ће кренути само везаних руку. ’Ја сам опасан, ако ми не вежете руке могу неко ср… да направим’. Они му вежу руке, а он их подигне и почне да игра: ’Је, је…’. И они га одведу у станицу, а ми Миру Траиловић зовемо, она је била ’Бог’ за позориште, била је велики ауторитет, не велики, него највећи. И она зове командира станице и пита: ’Јесте ли ви нормални, је л’ знате кога сте ухапсили, зар га не препознајете?’
’Па наравно да га познајемо’, каже командир.
’Па онда га пустите.’
’Ама ми га пуштамо, али он неће да иде кући.’
И остао је стварно целу ноћ. Ујутру он долази ’Атеље’ смушен и каже: ’И ја понекад с…’.
Не знам да ли сам вам досадан, али причати о њему никад није довољно, никад није доста. Он је био у конкуренцији јакој са Батом Стојковићем и није волео да путује по фестивалима, каже: ’Не могу ја то’. Једном, не знам зашто и не знам где, отишао је и добио награду и врати се, а Бата Стојковић, покојни, много је волео награде, много. И увече су се састали у бифеу код ’Атељеа’ и кад је добио ту награду, он улази и каже: ’Ево добио сам ову награду, Новице’, а Новица је био бифеџија, ’ево поклањам ти ову награду, који ће ми к…’, а Бата гледа са стране и и гледа и пита га: ’Хоћеш да ми даш само један круг?’ Зоран му да награду и каже: ’Ево ти узми, оптрчи један круг око ’Атељеа’, па ми врати’. И он стварно узме, оптрчи око ’Атељеа’ и врати се. Ето, то су такви људи били… Хвала вам, али Зоран је… Зоран је Зоран”, истакао је Петровци.
Директор зајечарског театра Владимир Ђуричић захвалио је господину Петровцију на дивним прочама о Зорану и уручио му керамичку статуету Зорана
„Наш драги Енвер није пуно пута био у Зајечару, али остаће сада свих ових осам дана, као члан жирија, али није само зато ту. Ми планирамо да заједно са њим и са Нишким позориштем урадимо копродукцију једне дивне представе, коју ће он потписати, али нећемо сада о томе, биће прилике за то. Хвала ти што си овде и нека те ова статуета Зорана подсећа на њега и на дане које си провео у Зајечару, али и као један залог наше будуће сарадње”, рекао је Ђуричић.
Захваљујући на статуети Енвер Петровци је рекао да је у представи „Крунски сведок” имитирао Зорана Радмиловића у једном монологу.
„И ваљда сам успео мало, јер је један критичар рекао: ’Он игра као Зоран Радмиловић’. За мене је то био највећи комплимент. Ето, и ја сам доживео да ово имам у својој кући. Хвала вам.”
Испред „Дунав феста” и „Антика феста” на свечаности је говорио Небојша Брадић, редитељ представе „Жене из Троје”.
„Драги пријатељи, драго ми је да смо вечерас заједно. То задовољство није мало, јер знамо да је свака победа културе у овим временима победа живота. Данас смо разговарали о томе, чему уметност? Кад видим ову салу, кад видим ваше очи, кад знам да ће уместо мене за неколико минута говорити ови наши сјајни глумци, представу коју сам ја режирао, мислим да сам рекао довољно, али морам да кажем и да је континуитет веома важан. Много је важно кад нешто траје. То показује да то има неки квалитет, али да постоји и потреба. ’Антика фест’ није настао као фестивал античке драме. Он је у оном ширем смислу фестивал који подразумева древност и наш фестивал је у седам издања приредио неких 30-ак програма, врло различитих, од оних који се баве културном баштином до оних који се баве стваралаштвом, културом, туризмом, бројним аспектима. Као што знате, културна баштина је жива онолико колико је жив наш живот, а он јесте и због тога ћу ја пустити да они други који треба да говоре, говоре уместо мене”, рекао је Небојша Брадић.
Фестивал је отворила Марина Милић, заменица градоначелника Зајечара.
„Мени је припала част да вечерас будем са вама. Искрено, ми јесмо имали дилему да ли одржати овај фестивал с обзиром на епидемиолошку ситуацију. Како и на који начин га одржати, а не прекршити притом мере које су на снази и на крају смо, наравно донели одлуку да овај фестивал како тако организујемо, јер позориште је радило и када је земља била у најтежим тренуцима и када су се дешавале друге катастрофе. Позориште је место где ћемо на тренутак заборавити све оно што је око нас и све оно што се дешава. Сматрали смо и сматрамо да Град Зајечар заслужује овај фестивал, да Зоран Радмиловић заслужује овај фестивал, да сви ми заслужујемо овај фестивал и да ћемо га ове године одржати упркос ситуацији у којој се налазимо. Зато нека се угасе светла, нека се позоришна завеса подигне и нека 29. Фестивал ’Дани Зорана Радмиловића’ почне!”
Прве фестивалске вечери изведена је зајечарска премијера представе „Жене из Троје” Еурипида у режији Небојше Брадића, коју је одушевљена публика поздравила громким, дуготрајним аплаузом. Очекивано, с обзиром на то да је ова представа, рађена у копродукција Народног позоришта Приштина, Народног позоришта Тимочке Крајине „Зоран Радмиловић” и „Дунав феста”, одлично прихваћена на четири престижна позоришна фестивала где се окитила и наградама: Специјалном наградом за сценски говор на фестивалу „Нови тврђава театар” у Чортановцима, а потом и награда за најбоље коришћену музику на ’Nišville Jazz Festivalu’ у Нишу. Према избору позоришне критике представа је сврстана међу 10 најбољих у 2019. години.
Представа домаћина није у конкуренцији за главне награде фестивала, а жири на чијем челу је др Мирослав Радоњић „Зоранов брк” доделио је Ивани Ковачевић за улогу Хекубе. У сусрету са новинарима након представе Ивана је рекла како је изненађена јер је очекивала да ће се награда додељивати на крају фестивала.
„Много ми значи ’Зоранов брк’, јер у овим временима када има заиста много добрих глумаца мени је припала та част. Хтела сам да кажем нешто на сцени, али су ме затекли, била сам баш изненађена. Улогу коју сам одиграла не бих донела овако да није било мојих Тројанки. Јер сва та енергија коју носе све те жене није само енергија Хекубе већ свих нас. Небојша Брадић је инсиситирао на том заједништву жена и мени је драго што је то заједништво опстало и што и даље опстаје”, истакла је Коваћевић.
Позоришни празник у Зајечару почео је, већ по традицији, полагањем цвећа на споменик великом глумцу, у чију част се по 29. пут одржавају „Дани Зорана Радмиловића”. Након поклона глумаца великом уметнику, присутне је поздравио Владимир Ђуричић, директор Фестивала и директор Народног позоришта Тимочке Крајине – Центра за културу „Зоран Радмиловић” и подсетио да се већ десетак година пред спомеником организује програм „Песници Зорану Радмиловићу”. Потом је у Зоранову част приређен програм у коме су учествовали песници по избору Адама Пуслојића.
Ове године централно место у програму припало је песнику Братиславу Бати Милановићу, књижевнику иза кога стоји велико дело који је великом глумцу посветио песму „Зоран Радмиловићу по други пут у Атељеу 212”. Поред Пуслојића стихове посвећене Зорану говорили су и песници Видак Масловарић, Станоје Радуловић и Драгољуб Фируловић. У част Зорану Радмиловићу пред спомеником је наступило и Градско певачко друштво „Стеван Мокрањац”.
