Зоран Радмиловић, један од најбољих и највољенијих српских глумаца, као и један од највећих комичара са ових простора, рођен је на данашњи дан, 11. маја 1933. године у Зајечару.
Зоранов отац Момчило је био судија, а мајка Љубица домаћица. Имао је и млађу сестру Миру. Његов деда Рихард Ланг је био Немац који је у Србију дошао да гради железницу. Тада се заљубио у Стевку, прешао у православље и узео име Радмило.
Зоран је завршио гимназију у Зајечару и био је члан драмске секције коју је водио Милан Срдоч. Када се преселио у Београд, наставио је да се бави глумом. Играо је код прве српске позоришне и филмске режисерке Соје Јовановић у КУД „Иво Лола Рибар”.
На Академији за позориште, филм, радио и телевизију дипломирао је 1963. године у класи професора Мате Милошевића. Од 1962. до 1968. године Зоран је био члан Београдског драмског позоришта, а 1968. године је постао стални члан „Атељеа 212” и у њему је наступао до смрти. Већ 1964. године му је додељена главна улога у позоришној представи „Краљ Иби” која се сматра његовом „улогом живота“. Тада је до изражаја дошла Зоранова глумачка надареност и смисао за комику. Играо ју је до 1978. године.
Комад „Радован III” је одиграо 299 пута. Ова улога му је донела титулу Краља хумора и импровизације. Критика ју је у почетку негативно оценила, али временом је постала култна.
На филму је дебитовао 1962. године („Чудна девојка”, Јована Живановића) и одиграо око двадесет улога. Главне је остварио у филмовима „Глинени голуб”, „Рам за слику моје драге”, „Поглед у ноћ” , „Павиљон”, „Срећна породица”.
Своју последњу 299. представу „Радован III” је одржао 9. јуна 1985. године уз велике болове, али опет уз његову велику жељу представа је одржана до краја. Преминуо је 21. јула 1985. године у 53. години живота Кремиран је, а његова урна се налази у Алеји заслужних грађана на Новом Гробљу у Београду.
Био је ожењен глумицом Дином Рутић (1943—2019). Инспирисана њиме, његова кћи Ана Радмиловић (1974—2017) је написала две књиге „Залажем се за лаж” (2009) и „Кад је свет имао бркове” (2011).
Када је 1992.године донета одлука да се у Зајечару организују „Дани Зорана Радмиловића” исправљена је неправда према још једном Зајечарцу према коме се његов град дуго није односио како треба. Улица у којој се налази Радмиловићева родна кућа добила је његово име, позориште такође, а пре десетак година у близини Позоришта, код градске библиотеке подигнут му је доличан споменик.
Прошле године, на његов рођендан , у фоајеу позоришта откривена је биста Зорана Радмиловића, рад вајара Светозара Миркова.
