Миленко Јанићијевић – Дечко из Бора који помера СВЕ границе! (ФОТО)

Да живот са церебралном парализом није лак, али да исто тако може да се живи баш како ви желите, управо нам показује Миленко Јанићијевић, феноменални младић великог срца из Бора!

ШТА ЈЕ ТО ЦЕРЕБРАЛНА ПАРАЛИЗА?

Церебрална парализа (Paralysis cerebralis infantium, лат.) је скуп најразноврснијих физичких, чулних и менталних оштећења која настају као последица повреде мозга, најчешће у раном детињству.

Рехабилитација је дуготрајан процес, чији се исход не може предвидети, а последице код ових оштећења се некад могу санирати или делимично ублажити. У зависности од времена у којем је оштећење мозга настало, узроци церебралне парализе се деле на: пренаталне (од зачећа до рађања), перинаталне (кратко време иза рођења) и постнаталне (после прве недеље након рођења).

За дијагностику и лечење церебралне парализе мора бити укључен тим лекара, сачињен од неуролога, педијатра, ортопеда, физијатра, дефектолога, психолога и у зависности од придружених проблема, лекара других специјалности.

МИЛЕНКОВА БОРБА!

Када нам неко помене церебралну парализу, обично, негде у глави имамо особу која је често везана за инвалидска колица или бар неко друго помагало за кретање, зар не?

Миленко Јанићијевић, дечко из Бора руши овај стереотип!

Борба за живот код њега креће кад је имао, само, седам месеци! Миленко је требао хитно да буде превежен у Зајечар због инкубатора али му се у току пута стање драстично погоршало и био је реанимиран зато што његов мали организам није примао довољну количину кисеоника.

Дијагноза борских лекара је била церебрална парализа, десно стопало је остало окренуто у унутрашњу страну и речено је да ће он вероватно бити везан за инвалидска колица, као и да ће заостати за својим вршњацима. Након овог сазнања породица преузима иницијативу! Миленко, сада свакако тврди да је баш породица кључ свега, његов главни покретач као и главна подршка у кризним тренуцима кад мисли да не може више, они га мотивишу и дају му неопходну снагу да гура даље!

Уз сагласност борских лекара, Миленку је пружена прилика да лечење настави у Београду.

На Ортопедској клиници, доктор Горан Чобелић, преузима Миленка, који је за шест година имао три веома тешке операције. Њему је продужена тетива и стопало је исправљено, што га диже на ноге.

Кроз причу са Миленком, доктор Горан је био више пута поменут, првенствено јер га је заинтересовао за медицину, а како он касније каже, човек би требао да зна све о свом телу.

СВЕ КРЕЋЕ ИЗ ГЛАВЕ, АКО ВИ СЕБИ КАЖЕТЕ ДА МОЖЕТЕ, НЕБО ЈЕ ГРАНИЦА!

Након што је породици саопштено да је медицина учинила све што је у њеној моћи, али да би, свакако, Миленко требао да настави са вежбањем, мајка то чини са њим код куће, али га такође редовно одводи у Дом здравља. Прве, званичне, спортске активности су биле 2008. године у школи пливања, а паралелно са тим он вежба и у теретани Спортског центра у Бору, код Зорана Стојића.

Овај упорни младић убрзо иде корак даље и уписује се у пливачки клуб „Олимпија” који води Анета Арифи. Поред тога што му она постаје тренер, она је у Миленку видела жељу да напредује, стога му постаје и ментор, а самим тим му поставља све веће и теже циљеве. Анета је успела да усади Миленку да се понаша као да нема хендикеп, и баш због таквог става је он успевао да савлада све задатке.

Анета га у његовим тренинзима прати већ једанаест година, а осим ње, у тренинзима се прикључио и Саша Де Кандија.

Важно је још и напоменути да је уз све напорне тренинге и вежбања, Миленко уписао и завршио основну, а затим и средњу школу у којој је 2012. године дипломирао као Хемијски техничар.

НИШТА НИЈЕ НЕМОГУЋЕ!

„Људи са хендикепом треба да раде оно што мисле да треба, нико није лимитиран!”, каже Миленко.

Он је успео да свој хендикеп стави по страни, зато му собу данас краси гомила медаља.

Овај дечко је прва особа са церебралном парализом која пливала за „Часни крст“ и ушла у воду од свега четири степена! Поред тога он је истрчао многе маратоне. Примера ради „Црновршки маратон”, истрчао га је за 2 сата и 20 минута, трку у Петровцу на Млави која износи 10 километара истрчао је за око сат времена, „Тимочки маратон” и још многе друге, а где су тек они који предстоје!

Миленко је такође и у радном односу од 2012. године, он ради као обезбеђење. Иако му се живот доста своди на посао, не одустаје од тренинга, али нам је додао како му на послу излазе максимално у сусрет око његове љубави према спорту и да су му колеге такође поносне на његове успехе (а ко и не би био поносан).

СВИ ИМАЈУ САМО РЕЧИ ХВАЛЕ О ЊЕМУ

Људи из његовог окружења кажу да је овај дечко, првенствено, веома позитивна особа која држи до својих ставова и да је апсолутно у свему велики борац!

Самим тим какав је показује чињеница да је Миленко поручио свима, не само људима са неким хендикепом да могу да учине све што пожеле! На ово се надовезао са једном мудром поруком, да је у животу за све потребна дисциплина и да треба да радимо ствари које позитивно утичу на наш организам. Такође је поручио будућим спортистима да је јако битно обавити лекарски преглед пре него што се окушају у нечему.

Миленко се кроз живот води изјавом Живојина Мишића: „Ко не зна за страх, иде даље!”, и на то додаје да он, и те како зна за страх, али такође зна и своје могућности и увек гура даље!

Овом дивном дечку узор у спорту је Новак Ђоковић, а наша редакција слободно може да закључи да би Миленко свима требао да буде узор.

Он каже: „Ако некога успем да мотивишем, и ја сам успео!”, ми ћемо на ове Миленкове речи само додати да нас сигурно јесте!

Аутор: Марија Јовановић / Тимочка