Kористећи могућност коју пружа „Тимочка” да се највећи могући број људи на погодан начин упозна са историјом Тимочке Крајине припремили смо збирку важних догађаја и историјских личности из прошлости нашег краја. Ова збирка намењена је свима који воле да упознају историју Тимочке Крајине, за туристе и туристичке водиче и медије, за емисије о важним датумима из прошлости Тимочке Крајине.
Догодило се у јулу
На данашњи дан, 30. јула 1847. године, родио се у селу Јаковцу Маринко Станојевић. Био је шесто дете својих родитеља, оца Томе Станојевића и мајке Магдалене. Основну школу је похађао у Минићеву (Нови Хан). По природи бистар Маринко је био одличан ђак. Школовање је наставио у Kњажевцу. Kао гимназијалац морао је да послужује код Лазе бојаџије код кога је становао да би имао довољно новца за књиге, одећу и обућу. Вишу гимназију је учио Пироту и Београду. Једно време је залагањем своје мајке примао од државе стипендију.
Маринко Станојевић (Јаковац, 17/29. јул 1874 — Зајечар, 9. март 1949) је био српски историчар, дугогодишњи директор Зајечарске гимназије. Бавио се антропогеографским, етнолошким и дијектолошким проучавањима Тимочке Крајине. Један је од најзначајнијих сакупљача и истраживача етнографске фолклорне грађе из Тимочке Крајине, с краја 19. и прве половине 20. века.
Kао што је поменуто, Турци су из Видина кренули два пута бројнији са 30 топова и 6 кумбара (кумбара – старинска граната која се испаљује из топа). На Петровдан, 12. јула, пређоше Тимок код Видина и упутише се ка Неготину. Вељко их дочека код Буковча, разјури и сузби. Након тога, Турци су се сваког дана окупљали и све више приближавали Неготину. Kада би нападао Турке, Хајдук Вељкови војници су викали из све снаге: „Беш’те Турци, ето Вељка!” Ти повици су изазивали код турских војника паничан страх, проузрокујући неред у турским редовима, нагонећи их на бекство.
После завршене гимназије уписао се на славистичко-литерарни одсек Велике школе у Београду. Да би завршио студије, мајка је продала и мало земље које су имали. 1900. године по дипломирању постављен је за суплента (професора), а 1902. године за професора гимназије у Зајечару у којој је предавао српски и руски језик и филозофску пропедевтику. Интересовао се за политику, па је 1906. године изабран за народног посланика.
Још као студент почео се бавити научним радом. Посебно се бавио истраживањима народног живота и народних умотворина у тимочком и пиротском крају које је пажљиво бележио и проучавао. Његов круг интересовања је био: народни живот, језик, фолклор, народни обичаји и веровања. Проучавао је постанак насеља и порекло становништва. Из тих истраживања настала су најзначајнија дела: „Заглавак”, „Северно-тимочки дијалект”, „Зборник прилога за познавање Тимочке Крајине, „Тимок”.