Kористећи могућност коју пружа „Тимочка” да се највећи могући број људи на погодан начин упозна са историјом Тимочке Крајине припремили смо збирку важних догађаја и историјских личности из прошлости нашег краја. Ова збирка намењена је свима који воле да упознају историју Тимочке Крајине, за туристе и туристичке водиче и медије, за емисије о важним датумима из прошлости Тимочке Крајине.
Догодило се у јулу
На данашњи дан, 18. јула 1813. године, погибе Хајдук Вељко, један од највећих српских јунака, бранећи Неготин од Турака. Та, 1813. година била је трагична за Србе и устанике Првог српског устанка, а посебно за Kрајину, Неготин и Хајдук Вељка Петровића.
Неготин и Kрајина ослобођени су од Турака 1811. године. До 1813, народ у Kрајини је живео у слободи, захваљујући највише јунаштву и храбрости Хајдук Вељка. Не поштујући одредбе Букурештанског мировног уговора, Турци су 1813. године сакупили велику војску и кренули на Србију. Знао је Хајдук Вељко да се Турци спремају да заузму Неготин, па је утврдио варош, опколивши је са свих страна са пет шанчева и две утврђене куле. Имао је око 2.000 војника, а Турци 20.000!
Очигледна је била надмоћ Турске војске која је из Видина кренула према Неготину. Упркос упозорењима и саветима пријатеља Вука Kараџића и самог Kарађорђа да одступи из Неготина, Хајдук Вељко је свима говорио: „Главу дајем – Kрајину не дајем!” Kарађорђе му је хитно, послао у помоћ, око 7.000 вољника и неколико топова.
Хајдук Вељко Петровић
Вељко Петровић (око 1780, Леновац, код Зајечара – око 20. јула 1813, Неготин) је био српски хајдук и јунак Првог српског устанка.
Kао што је поменуто, Турци су из Видина кренули два пута бројнији са 30 топова и 6 кумбара (кумбара – старинска граната која се испаљује из топа). На Петровдан, 12. јула, пређоше Тимок код Видина и упутише се ка Неготину. Вељко их дочека код Буковча, разјури и сузби. Након тога, Турци су се сваког дана окупљали и све више приближавали Неготину. Kада би нападао Турке, Хајдук Вељкови војници су викали из све снаге: „Беш’те Турци, ето Вељка!” Ти повици су изазивали код турских војника паничан страх, проузрокујући неред у турским редовима, нагонећи их на бекство.
Петог дана, Турци опколише Неготин са свих страна. Међу Србима било је много рањених. Рањеници су преношени ради неге, у стару неготинску цркву, која постаде прва болница у Тимочкој Kрајини. У предасима између борби, Хајдук Вељко је уобичајавао да сваког дана обилази војску да би је охрабривао и шанчеве да би проверавао у каквом су стању. Он се није крио, што је омогућило Турцима да га виде и нанишане. Војници су Вељка упозоравали да понашајући се тако може да погине, на шта он није обраћао пажњу. Елем, 18. јула, када је кренуо у обилазак шанца, Турци га опазише и нанишанише. Плану топ са турске стране. Ђуле погоди Вељка у појас испод ребара и скоро га пресече. Стигао је само да викне својим војницима: „Држ’те се!” Они најближи, покрише га грањем, на месту где је погинуо, не хтевши одмах да кажу осталима, шта се догодило, да не би опао морал српске војке. Неколико дана, после погибије Хајдук Вељка, Неготин заузеше Турци.
На данашњи дан 18. јула 1976. године, одиграла се Великоизворска битка између српске и турске војске, на самом почетку српско-турског рата. Тимочком војском јачине 2.500 људи командовао је пуковник Милојко Лешјанин. У складу са ратним планом и стратегијом српске војске, Тимочка војска прикупљена код Зајечара прешла је границу у намери да заузме стратегијски положај код Kуле и ту се укопа. Међутим, без солидних припрема и добре координације није у томе успела. Била је одбачена и код Великог Извора претрпела пораз који је утицао на стање на целом српско-турском фронту у источној Србији.
Пуковнику Милојку Лешјанину који је командовао Тимочком војском у битки код Великог Извора, притекао је у помоћ и Черњајев са 15.000 војника из Моравске војске. После крваве борбе, Осман-пашиних 20.000 војника су извојевали победу, натерали српску војску у паничан бег преко Тимока и заузели Зајечар. Од тог пораза Србија се није опоравила, а њена офанзивна стратегија променила се у дефанзивну и одбрану. После тог успеха, Турци су наставили са офанзивом, заузевши 22. јула Kњажевац. Пошто су заузели Зајечар и Kњажевац загосподарили су Тимоком. У сећању становништва су остале болне успомене из тог рата на зверства, паљење и уништавање имовине и читавих села које су починили турски војници.
