Православни верници обележавају данас један од највећих српских празника – Видовдан.
Народ Видовдан доводи у везу с једне стране са кнезом Лазаром и Kосовским бојем, а с друге, у архаичнијој варијанти, са измишљеним свецем светим Видом.
Има средина, у северозападној Србији и Војводини, где се износи све ткање што жене и девојке раде како би се видело колико су вредне и показало да је одређено домаћинство имућно.
У неким срединама, попут Мачве, на тај дан су Велике задушнице. Излази се до поднева на гробље и доноси храна, а риба обавезно, као врста жртве светом Виду.
Постоји и обичај да жене уочи Видовдана беру траву видовчицу и стављају је под јастук да би усниле свог изабраника.
Видовдан, као државни празник, обележава се радно, а у спомен на Kосовску битку, која се одиграла 28. јуна 1389. године, односно 15. јуна по старом календару на Газиместану и представља сећање на погинуле у свим ратовима.
То је, према мишљењу историчара, важан датум у колективној свести српског народа и један од темеља колективног идентитета.
Симболизује, према том концепту, слободу, отпор туђину, неговање патриотизма, националног бића, витештва и херојства, али и прекретницу после периода успона под владарима из династије Немањића.
Страдању српских војника је посвећен споменик подигнут на Газиместану 1953. године, рад Александра Дерока, док Споменик косовским јунацима, који је откривен 28. јуна 1904. године у оквиру прославе стогодишњице Првог српског устанка, у присуству краља Петра Првог Kарађорђевића, представља симбол Kрушевца и дело је српског вајара Ђорђа Јовановића.
После Kосовске битке, тело кнеза Лазара (1329–1389) сахрањено је у манастиру Раваница, а у сеоби Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем крајем 17. века је пренето у фрушкогорски манастир Врдник.
У Раваницу су мошти враћене 1989. године, на 600. годишњицу Kосовске битке.
