Верници Српске православне цркве данас славе празник светог великомученика Георгија – Ђурђевдан.
Празник Светог Георгија, једног од девет великомученика и првих страдалника за хришћанску веру, обележава се у свим храмовима Српске православне цркве и једна је од најчешћих слава православних Срба.
Још средином 19. века записано је да Свети Георгије има веома специфичан и снажан култ код Срба као „ослободилац заробљених, заштитник сиромашних, лекар болесних, борац против царева, победник и великомученик“. По предању, он је заслужан и за стварање немањићке Србије.
Овај празник, који се „наслонио“ на претхришћанску митологију и старо српско божанство плодности Јарило, везан је за здравље укућана, удају и женидбу младих, плодност стоке и добре усеве.
Ђурђевдан се у народу сматра за границу између зиме и лета. За њега се вежу бројни народни обичаји, који се поприлично разликују зависно од краја у коме се празник обележава.
Оно што је јединствено је „Ђурђевдански уранак“ – плетење венаца од биља, умивање биљем, купање на реци…
У многим крајевима обичај је и да увече уочи Ђурђевдана или на сам дан али пре зоре, неко од укућана накида зелених гранчица у најближој шуми и њима окити врата и прозоре на кући и осталим зградама, и капије.
То се чини да би година и дом били берићетни, „да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору“.
Такође, оплету се венчићи од „ђурђевског цвећа“: ђурђевка, млечике и другог, и њиме се оките улазна врата на дворишту и кући. Ти венци стоје изнад врата читаву годину, до следећег Ђурђевдана.
Многи праве крстове од лесковог прућа и стављају их по њивама, баштама и зградама – „да би се сачували од града“.
Уочи Ђурђевдана, домаћица спушта у посуду пуну воде разно пролећно биље, а онда одмах спушта: дрен, па за њим здравац, и на крају грабеж и црвено јаје, чуваркућу која је остала од Ускрса, па се то затим стави под ружу у башти да преноћи.
ЂУРЂЕВДАНСKИ УРАНАK
Велику важност има и купање на реци, пре сунца (понекад се у реку бацају венци од разног цвећа, или се сипа млеко). Да би били здрави и јаки, људи су се китили цвећем и биљем, опасивали се врбовим и дреновим прућем.
Народ на Ђурђевдан, рано пре зоре, одлази у природу заједнички на „Ђурђевдански уранак“, на неко згодно место у шуми које се изабере, на пропланку или поред реке. За ово се припреми јело и пиће, обавезно се припреми јагње на ражњу а они који су за то задужени, оду много раније на заказано место и отпочну са припремама тако да се ражањ већ увелико окреће кад остали дођу. Песма, игра и весеље трају често и до подне.
На Ђурђевдан не ваља спавати, „да не би болела глава“, а ако је неко спавао „онда на Марковдан да спава на том истом месту“.
Осим Ђурђевдана, овом светитељу православни хришћани чине помен и 16. новембра – на Ђурђиц, дан преноса моштију у цркву у Лидији, Георгијевом родном месту. На иконама за тај празник светац није на коњу већ стоји на земљи.
За великог свеца – две славе
Светог Георгија православни Срби славе два пута у години. Поред овог пролећог, на дан „пострадања“, слави се и 16. новембра Ђурђиц, у знак сећања на дан преноса моштију овог свеца из Никомидије (сада Измир у Турској) у град Лиду Палестинску. На православним иконама и средњовековним фрескама Свети Георгије је представљен како на коњу, у војводском оделу са крстастим мачем убија аждају која је симбол паганске вере. Та икона је, по неписаном правилу, у домовима оних који славе Ђурђевдан. На иконама за празник Ђурђиц, овај светац се представља као пешак у стојећем ставу са копљем или мачем у руци.
Ђурђевдан је обележен црвеним словом у календару СПЦ као заповедни празник и слави се увек 6. маја.
