Српска православна црква данас обележава празник посвећен Светом Јовану Златоустом, великом светитељу и реформатору.
Рођен је у Антиохији, где је студирао богословље у склопу школе библијске егзегезе којом је руководио Диодор Тарсијски. У Антиохији је рукоположен у чин ђакона и свештеника.
Као ђакон пише „О свештенству”, дело непревазиђено до данас, а као свештеник посветио се проповедничкој служби. Проповеда свакодневно, на одређене теме, али нарочито о личној и друштвеној етици, бранећи сиромашне и израбљиване, осуђујући богате и оне који држе власт.
Убраја се у Света три јерарха, а надимак Златоусти добио је због својих реторичких способности.
Године 397. изабран је за епископа цариградског, након чега улази у сукоб са Евтропијем, министром двора цара Аркадија, и са царицом Евдоксијом, јер је предлагао потпуну реформу начина живота, како у цркви тако и на царском двору.
Збачен је са престола 402. године, а царица Евдоксија га прогони у Кукуз, где је умро 407. године. Одатле пише највећи део писама, међу којима и оних седамнаест Писама Олимпјади.
Његове свете мошти су крсташи 1204. однели из Цариграда у Рим (Ватикан), где су почивале све док 2004. договором нису поново враћене у Цариград (Истанбул).
Свети Јован Златоусти имао је велико поштовање према Светоме писму и Светој литургији. У својој друштвеној етици, Свети Јован Златоусти је доказивао да је љубав према ближњем и сиромашном права тајна.
У неким крајевима Србије још се верује да на данашњи дан жене не треба да у руке узимају вуницу, конац или игле. Верује се да онај ко тада прекине нит (конац) тиме прекида и свој живот. Пошто у српском народу Свети Јован важи за ученог свеца, верује се да је на дан када он слави добро узети књигу у руке и прочитати бар неки њен део.
Црква га слави више пута у току године. 30. јануара заједно са Светим Василијем Великим и Светим Григоријем Богословом – Света Три Јерарха, и посебно 27. јануара и 13. новембра (26. новембра по новом календару).
У многим српским породицама овај светац слави се као крсна слава.
