Православни верници у Србији данас обележавају Бадњи дан, последњи дан четрдесетодневног поста и то је увод у један од највећих хришћанских празника — Божић.
Бадњи дан је пун обичаја, које су Срби наследили од својих предака, међутим доста њих се променило, изгубило или потпуно заборавило.
На Бадњи дан домаћини са својим синовима одлазе у шуму по храстово дрво — бадњак које се увече пали на кућном огњишту, као симбол светлости и топлоте која греје и зближава укућане.
Паљење бадњака је у вези с огњем и огњиштем. То је средишњи елемент симболике рађања новог Сунца, јер је и Бадњи дан одмах после краткодневнице. Млади храст је спаљивањем даван огњу ради нове године, а прегршти варница бацаних у небо су најављивале много рода и приноса.
Сечење бадњака
У рану зору, пре изласка Сунца, пуцањем пушака и трештањем из прангија, објављује се општи одлазак у шуму.
Број бадњака такође варира зависно од краја. Негде се сече један бадњак, негде два, три, девет, а понегде онолико бадњака колико има мушкараца у кући. Углавном је то значило да се одсече једна грана дрвета, која би се тако цела носила кући, или се прво кресала на више једнаких или неједнаких делова.
Младом храсту се прво каже „добро јутро”, честита му се празник и моли се да се донесе здравље и срећу. Дрво се потом просипа житом, и не сме се додирнути голим рукама, па човек који га сече навлачи рукавице.
Бадњак се увек засецао с источне стране јер је требало да падне управо на исток. Онај ко је секао бадњак, трудио се „да се дрво не мучи”, тј. да се обори из једног ударца или, највише, с три. Ако дрво не падне ни после трећег ударца, мора се кидати рукама јер више удараца није дозвољено.
Први ивер који се одваја од бадњака има такође магичну моћ. Пазило се да овај ивер не падне на земљу, па је с ониме ко сече бадњак ишао још један мушкарац да ухвата први ивер. Стављањем првог ивера од бадњака у карлицу веровало се да ће помоћи да се у њој скупља кајмак дебео као ивер, или, ако се стави на кошнице, онда нико неће моћи пчелама да науди, а веровало се и у лековитост воде у којој је први ивер потопљен па су је оболели пили ради оздрављења. Негде, опет, тај ивер стављају у кокошарник да живина буде увек на окупу, а негде под квасац са жељом да у кући све расте као квасац, итд.
Kад се домаћин врати из шуме и донесе бадњак, односно бадњаке, прислања их на кућни зид, а тек с првим мраком се бадњак уноси у кућу и ставља на огњиште.
Бадњак се уноси у кућу, заједно са сламом
У току дана, домаћица у једно сито стави све врсте житарица, сувих шљива, ораха и јабука и то све стоји у врху стола где се вечера. Понегде сито ставе под сто, а понегде код огњишта. Тим житом посипа се бадњак, слама и полажајник.
Пред вече домаћин уноси бадњак и сламу у кућу. Kуца на врата, а када укућани питају „Kо је?”, одговара „Бадњак вам долази у кућу”. Потом му домаћица отвара и обраћајући се бадњаку говори „Добро вече бадњаче”. Домаћин ступајући десном ногом преко прага уноси бадњак у кућу, и поздравља укућане речима „Срећно вам Бадње вече”, на шта га укућани отпоздрављају са „Бог ти добро дао и среће имао”, док га домаћица дочекује сипајући по њему жито из сита.
Носећи бадњак домаћин обилази кућу квоцајући као квочка, а домаћица и сва деца иду за њим пијучући као пилићи. Домаћин обилази све углове дома бацајући по један орах у сваки угао, што се сматра жртвом прецима. Остали ораси и лешници се остављају и у слами испод стола и најчешће се једу са медом. Ораси који су у угловима нико не узима.
По уношењу бадњака, домаћин или домаћица, уноси сламу и разноси је по целој кући, а посебно на место где ће бити постављена вечера. При томе онај ко носи сламу квоца, а остали пијучу. Преко сламе се поставља столњак јер се служи и једе на поду. Столице су изнете из куће и седи се на слами.
После Божића, тачније на трећи дан Божића (Свети Стефан), ова слама се носи у обор, шталу или амбар, а њоме су и обавијали воћке да би боље родиле.
Ложење бадњака
Бадњак се целива, маже медом и ставља на огњиште. Kада је бадњак стављен на огњиште, према њему се морало понашати као према живом бићу: китили су га зеленим гранама, љубили, али и преливали вином, посипали житом, итд.
Деца „џарају” ватру односно гранчицама распаљују и чачкају ватру изазивајући прегршти варница и искри говорећи Kолико искрица толико парица, пилића, кошница… набрајајући сву стоку и живеж чије се благостање прижељкује.
Негде се уз бадњак у кућу уноси и печеница и говори „Добро вече, честити ви и бадње вече” а укућани одговарају „Добро вече, честити ви и ваша печеница”.
После завршетка овога домаћин окади цео дом и вечеру, запали свећу и приступа се бадњој вечери.
За вечеру на Бадње вече, док домаћини иду по Бадњак, наше домаћице умесе Бадњачки колач који је обична Бадњачка погача без квасца што се, за време вечере ломи, а не сече, као што је већ наведено. За јело на поду, тј. на слами, домаћица је спремила поред хлеба (погаче) и соли, рибу пржену на зејтину, мед, вино и пасуљ (обично „пребранац” или „мељанац”). У ситу, којим је сачекала Бадњачара и бадњак, поред жита, спремљено је сваковрсно воће: ораси, јабуке, крушке, суве шљиве, урме, кајсије, суво грожђе, бадем, лешник.
Бадење
У бадњеданској ноћи се пече божићна печеница, намењена сутрашњем дану — Божићу.
Током ноћи се пазило кад ће бадњак да прегори. Оном ко први спази, припадала је награда од домаћина, а сам тренутак прегоревања, домаћин је оглашавао пуцњем из оружја. Знало се да, кад пуцњи почну да се разлежу, бадњаци приспевају.
Некад су сви укућани остајали будни док бадњак не прегори, а касније је само један мушкарац остајао да бди.
Захватање воде
Води која се захвати у бадњеданској ноћи, пре изласка Сунца, такође се придаје магијско значење. У неким крајевима се она зове „јакова вода”.
Пре захватања воде, извор, река или бунар, дарују се житом, новцем или воћем. Воду поздрављају с „Добро јутро, водице и срећан ти Божић!”
По правилу је захватају девојке а њом се умивају сви чланови домаћинства по старешинству и свако дарује девојку која им полива.
Овом водом се меси чесница и над њом се моли домаћин за здравље породице, а девојка која носи воду моли се да у њој види лик момка за ког ће се удати. То се увек и обистини.
