Досадно вече у уторак прошле недеље у хладној Будимпешти постало је знатно занимљивије када сам дошла у посету свом драгом и милиом пријатељу Нишлији, чије име баш описује његову природу и дух – Милета.
Из олука на крову смо извукли некако тему генерацијских промена и друштвену неконстантност, и куриозитет међу људима да често критикују прошлост, не дајући јој довољно разумевања, не узимајући у обзир довољно да је та прошлост модернија можда од неке даље прошлости.
Милета је историчар по струци, и поделио је са мном део занимљивог предавања са факултета на којем им је професор исцртао линије на великој табли, желећи да сваку линију представи као раздобље различитих генерација. Циљ илустрације био је да наведе младе студенте да разумеју да је друштво у константном кретању – менталитет, закони, људске навике, географске поделе, друштвена и политичка уређења, образовање – све је подложно промени. Тачно, промена не настаје преко ноћи и врло често се несвесно, више него свесно, прихвата у једном друштву.
Човек као појединац у друштву, уколико жели бити део уређеног друштва (шта заправо значи „уређено“ друштво је засебна филозофска тема коју не морамо обрађивати данас), мора се потчинити одређеним правилима, од обавезе плаћања пореза до немогућности да хода наг и пева улицом. И ту лежи прва санкција тој некој апсолутној слободи експресије сопственог бића и комплетне контроле над нашим животима. Али правила помажу друштву да остане уређено друштво. Уколико не желимо та правила, увек можемо да напустимо концепт уређеног друштва и прикључимо се афричким племенима. Дакле, сви имамо моћ избора.
Ако се осврнемо на то како друштво као целина утиче на нас, не могу, а да не споменем један психолошки конструкт који, вероватно узрочно-последично, настаје у глави сваког појединца. За мене је тај конструкт предоминантан и врло често може драстично да утиче на судбине људи.
Само неки од тонова тог психолошког конструкта су: „Шта ће рећи људи?”, „То није нормално, нико други не би то тако урадио”, „Моји родитељи се не би сложили са тим, боље нећу”, и слично. Чак имамо и народне изреке које негују ову психолошку творевину, па ћете врло често чути себе и друге да кажу: „Куд сви, ту и мали Мујо”, „Добар глас далеко се чује, а зао још даље”, „И зид има уши”, и тако редом. Изреке које опомињу на пажњу коју привлачимо ако не радимо ствари по неком „реду“.
Неизбежно је и јасно да почеци сваког вредновања себе и друштва полазе од породице. Зато је и донекле бесмислено осуђивати и себе и друге који носе овај конструкт у себи, неки додуше јаче, неки слабије. Како се као мали људи постепено све више интегришемо у заједницу тако све више постајемо раздељени од себе, нашег аутономног морала и бивамо ближи спољном „моралу“.
Колико често преиспитујемо сопствене изборе и одлуке, у односу на то колико често преиспитујемо да ли је оно што радимо и желимо у равни са нашим породичним ауторитетима и друштвеним правилима? Колико ми сами себи ограничавамо слободу да будемо срећни?
Живот у мањим срединама још више негује овај психолошки конструкт. Што више познајете појединце свог окружења, то је ваша интима и живот више изложенији туђим очима. Врло често, у необавезним разговорима, чујем људе како коментаришу туђе животе, или срећем људе који практично више живе за заједницу и њен суд, него за свој сопствени. Имам осећај да велики број људи живи тако што се у својој глави налази у центру огромног стадиона, и да су трибине пуне људи који директно гледају и чекају да виде сваки потез који ће та особа у самом центру да начини.
Можда је најтеже и живети за себе и веровати у своје изборе, снове и вредности, иако велика већина других сматра то „неадекватним“. Колико је пропалих неразведених бракова наставило да „постоји“, јер је развод срамота за људе? Колико је девојака које су за себе тражиле једнаке сексуалне ужитке као мушкарци стајало на непостојећем градском стубу срама и бојило разговоре двоје досадних људи недељом поподне?
Колико је људи који се нису школовали у неко друштвом устаљено време за то, па сматрају да је накнадно дошколавање бесмислено, те присвајају сопствену нижу вредност, јер нису испунили норму друштва? Колико је само људи који купују гардеробу по принципу – ово се сад носи и модерно је, морам то да имам, а не по принципу – да ли се мени ово допада? Мало је пуно богатих људи и деце у нашем друштву, али врло често богати наследници такође копирају једни друге, и ни не размишљају како тај новац могу да уновче на други начин осим кроз поседовање прескупих материјалних добара. Колико је људи који пристају да живе у лажи и сопственој несрећи, не би ли сакрили од света одређене околности које им дубоко узнемиравају душу? И да ли се уопште било шта може да сакрије? Чудни су путеви Господњи како долазимо до истина, некада и након неколико деценија. Можда једна од добрих спрских изрека јесте: „Заклела се земља рају да се сваке тајне знају”.
На крају наших живота остане углавном кајање. Неки лични жал… што смо живели више за друге, а мање за себе. Што смо се плашили да будемо своји, јер то није резоновало са нормом тадашњег времена. Што смо дозволили да други диригују нашим мишљењем и вредновањем себе, и нашим изборима. Хероји и револуционари су управо људи који су изазивали правила и норме. Који су дубоко веровали у своју слику доброг, и имали храбрости да истерају своје.
Цена жртве да се живи живот вођен унутрашњим гласом је некада велика. Некада ће цео свет, укључујући људе који вас воле сматрати да сте у криву. Али и тада, уколико ваше рационално седи у складу са емоционалним, не одустајте, не слабите пред неповерењем других. Највећа сласт је када успете, и када разуверите остале. Када се ослободите очекивања да ће вас сви разумети, бодрити и подржавати. Када се ослободите идеје да све што радите и желите мора бити одобрено од друштва. Нећемо наравно овде неговати понашања која директно штете нама и осталима, знамо на шта се мисли.
Можда ћете бити комплетно сами у једном тренутку, сами на целом свету, јер сте сами у својим уверењима. Али ту лежи прилика да научите да верујете у себе, и да чврсто стојите иза себе.
И уместо што се питамо шта ће рећи људи, људи које ни не познајемо, које смо креирали у својој глави, хајде да се мало више питамо шта ћу ја рећи себи за десет, двадесет година од данас, ако ово сада не урадим? Да ли је наш суд важнији од суда некога кога се нећемо ни сећати ускоро? Да ли се више плашим неуспеха и непризнања, или вечног кајања што нисам ни пробао?
— „У срцу нека ти бораве Вера, Визија и Стрпљење, и цео је свет твој.” —
