На нашим просторима се термин „интелектуалац“ и даље уско повезује са стручним спремама попут политичара, умрлог писца који се надалеко чита, или живог, али само ако је тај живи писац продао пуно тиража књига до сада, затим са професијом просветног радника или лекара, и тако редом. Људи који су се својевољно посветили и информисали дубље о одређеној теми, а за исту немају стечено академско звање такође се не сматрају интелектуалцима.
Ако консултујемо речнике о значењу речи „интелектуалац“ углавном наилазимо на објашњење да појам интелектуално потиче од латинске речи intellegō, што у преводу значи увидети, замишљати, размотрити; умно и духовно(интелектуално).
Ђуро Шушњић, један од најистакнутијих филозофа и социолога са простора Балкана, на питање: „Ко су интелектуалци?”, рекао је: „Интелектуалац је сваки човек који живи духовним животом, вођен интересом да свет упозна и осмисли, а не да њиме влада или да га користи за друге потребе. Бити интелектуалац значи ставити интерес за истину изнад свих других интереса. Обично у друштву постоји скупина људи чији је једини и искључиви интерес да прикупља, сређује, чува, шири, тумачи, критикује и ствара најразличитије идеје, веровања и вредности, то јест разноврсне духовне творевине.”
Да ли смо значење и смисао термина „интелектуалац“ неприметно изменили и прилагодили потребама данашњег „морала“? Чини ми се да је данас изгледа довољно да се задовоље критеријуми друштва у погледу стицања дипломе вишег или високог образовања, и пре тога стандарди формалног образовања, и статус „интелектуалца“ постаје наше средње име.
Шта се дешава са општом културом? Са општом информисаношћу младих и старијих заједно, која заправо захтева доживотно улагање? Зар заиста очекујемо да ћемо знањем о једној уској области, често и под-категорији категорије, моћи да рационално и исправно расуђујемо одлуке и дешавања из првенствено наше околине, а онда и у свету? Свака част доктору хемијских наука који је сео, засукао рукаве и доказао да истрајност води остварењу циља и постао доктор, машала. Ако тај доктор хемијских наука седи у кругу доктора правних или економских наука и нема ниједну мисао која му навире док пасивно учествује у дискусији на неку од тих друштвених тема, да ли га то и даље чини „интелектуалцем“?
Да ли нас наш образовни систем заједно са нашим просветним радницима довољно добро учи да размишљамо критички и градимо сопствени став? Да ли, када учимо рецимо о успону и паду династије Хабзбург или о доприносима познатог физичара Нилса Бора науци, да ли разумемо зашто учимо то? Да ли разумемо да све што учимо, учимо због учења самог, и због разумевања света, а тек накнадно и да нас то знање једног дана индиректно квалификује за одређене сфере? Да ли нам је довољно јасно да сво знање које стичемо, и које тек можемо стицати, је заправо наша приватна артиљерија за изградњу сопственог става, као и аутономног морала и вредности. Главне користи интелектуалног уздизања не би требало бити финансијске, већ духовне. Требале би нас чинити разумнијим, дубљим и смисленијим, комплетнијим личностима, а онда и омогућити да наплатимо своје знање омогућујући себи егзистенцијални боравак у свету.
Скромно верујем да је интелектуалац особа која је гладна знања увек, и која својевољно издваја неко своје слободно време да нахрани ту глад. Дакле, његово образовање не престаје стицањем друштвених потврда да је образован, већ престаје онда када умре. Нешто налик детету, које не ограничава своју радозналост и креативност према свету, на основу тога да ли је та радозналост исплатива или не. Велики песник Гете рекао је: „Највећи човек увек остаје дете”.
Самообразовање доноси слободу у највишем смислу. Слободу од политичке, медијске, правне, научне и разних других светских манипулација. Доноси птичју перспективу света у коме се крећемо. Учи нас прихватању разлика, дубљем разумевању и широкоумности.
— „У срцу нека ти бораве Вера, Визија и Стрпљење, и цео је свет твој.” —
