Постпрвомајска кафица са мојом другарицом Иваном и препричавање догодовштина од протеклих дана. На репертоару је тема интернет забављања. Елем, она је на наговор свог друштва из досаде инсталирала Tinder, мобилну апликацију која функционише по принципу „свиђања“ одређене особе путем слика, затим се догоди „спој“, ако се обоје међусобно „лајкују“. Кренула је повремено пред спавање да врти слике потенцијалних мужева и истовремено испитује терен интернет упознавања партнера. Десило се пар испразних дописивања, а онда се десио Милан. Са Миланом је наводно имала „клик“ на прву. Иста музика, хумор који обећава и целодневно дописивање. Полако су прешли на Facebook, прегледали „зидове“ једно другом и уговорили први састанак.
Сусрет уживо отпочиње причом о мањку људи који негују позитивне мисли, смех и који прихватају достојанствено проблеме, а наставља се закључивањем како је пуно њих који су у неком колективном сну, заспали и чекају некога да им реши проблеме. Моја Ивана је иначе једна харизматична девојка која је у потрази за смехом и занимљивим људима, гледа себе и гледа да јој буде добро у животу. Други је не интересују, и не бави се туђим животима, зато се и дружимо. Испред себе је на састанку имала особу која је свесна, попут ње, „лоших“ појава на тржишту у 21. веку. Одмах су схватили да су на истој таласној дужини што се тиче искустава, лекција и ожиљака. Кључна разлика, међутим, која је и одредила даљи ток састанка, била је у томе што је Ивана у свом животу превазишла те друштвене „истине“ и донела давно одлуку сама са собом да јој је једини циљ у животу да буде задовољна собом. Милан, с друге стране, је проповедао о оптимизму и смеху, али није их заправо и живео. Сви знамо оне људе који су квази оптимистични. Убрзо је Ивани уделио комплимент о самосвесности. Мотив комплимента била је помоћ за коју је Милан несвесно просио. Видевши да има квалитетног саговорника испред себе, који му може помоћи у његовом очају, Милан је исхалуцинирао да је на сеанси психотерапије и прешао је у улогу Иваниног пацијента.
Себично је наметнуо тему о његовом несрећном другу који га „енергетски зрачи“ хроничним песимизмом, и како овај не зна шта више да ради. Ивана је била у шоку, али је одлучила да буде човек и удостоји га неке конструктивне реплике. Надајући се да је то отприлике то што се тиче песимизма, суптилно је променила тему на концерт групе „Scorpions” који се ближи, пошто обоје воле рок музику. Милан је, међутим, у свом осећају олакшања од њених савета, почео полако да отвара Пандорину кутију своје психе и ту је већ све било некако неповратно. Уследила је молба Ивани да „послуша“ причу о његовој бившој девојци и искаже своје цењено психотерапеутско мишљење. Шта? У којој се димензији налазила њена глава у том тренутку, да ми је знати? Девојка је отишла на састанак са момком, и завршила у улози саветника о пропалим везама. Дефинитивно састанак за памћење!
Шта се даље десило? Ивана се одједном нашла у улози терапеута парова и овим је састанак званично преквалификован у сеансу Фројда и његовог ученика.
Да ствар буде још смешнија, постојала је једна ситуација у том несрећном сусрету која је чист доказ да се човек заиста на ситницама ода. О чему се ради? Наиме, понекад се у неким мачванским и војвођанским селима глагол „шорати“ користи као синоним за обилажење сеоских кафана, по принципу: „Хоћемо ли вечерас шорати, викенд је?”. А поред тог значења термина, сигурна сам да сви знамо и друго жаргонско значење тог израза, када се човеку јави потреба да оде у тоалет. Наиме, Ивана је, испијена од очаја који излази из Милана, рекла како мора да оде до тоалета, на шта је Милан културно и веома необавезно испратио њен одлазак реченицом која је у себи садржала горе поменут термин, у контексту питања да ли јој се…? Е ту смо дошли већ до ПАКЛА реалности када је у питању особа са којом је на састанку. Једино што је у позадини фалило тој сцени по мом скромном мишљењу је позната песма „Hit the road Jack and don’t you come back… No more, no more, no more, no more…”.
Ивана је по повратку из тоалета искористила белу лаж за бржи одлазак кући и на путу до стана је обрисала апликацију Tinder из свог телефона, која је дефинитивно послужила својој сврси.
Сложиле смо се да у нашим главама и даље влада доба у коме мушкарци прилазе девојкама и умеју то да ураде спретно, културно и креативно. И уживо. Какве то несигурности поседује сенка неког човека када он мора да се крије иза екрана да би започео разговор? Не генерализујем, али тешка срца верујем у оне „успеле“ приче интернет забављања, где се двоје заиста јесу венчали и срећни су. Можда су били у бежању и скривању од себе и света, па су наишли на своје огледало и одлучили свесно да је то оно право. Ако је њима добро у њиховим уверењима, и нама је свакако.
Примећујем огроман виртуелни монопол мобилних апликација и друштвених мрежа над колективним умом који је довео до тога да праве вредности утихну. Развијамо апатију, асоцијализација напредује, занемарујемо труд и рад на себи који је потребан свакој индивидуи како би достигла и остварила најбољу верзију себе. Социолошки „поремећај“ интернета креирао је такозване дуалне идентитете у људима, један који поседујемо у реалном животу, и други који пласирамо свима осталима виртуелно.
Чему потреба да публицирамо свој живот свачијим очима, какву то потврду тражимо? Је л’ се то неки страх од неприхватања настанио у нама, па тежимо стално да обавестимо и подсетимо свет око себе да имамо идеалне животе? Знам. Лакше је дизати рејтинг себи на интернету где можемо да улепшамо слику, објавимо неки „паметан“ цитат и заварамо друге да „вредимо“ и да смо „кул“. Али зашто имамо уопште потребу да се доказујемо другима да вредимо? Зашто наша лепота, квалитети и срећа морају да буду јавни да бисмо ми заиста уживали у њима?
— „У срцу нека ти бораве Вера, Визија и Стрпљење, и цео је свет твој.” —
