Када гледам албуме фотографија својих родитеља из детињства, адолесценције и студентских дана, и уопштено старе, црно-беле фотографије омладине 60-их и 70-их из већине света, осим што нису у боји, те фотографије носе још понеку разлику.
Једна од видних разлика је шта је циљ фотографије. Утисак црно-белих фотографија је, барем мени, да су врло успешно забележиле тренутак вечно. Забележиле неку авантуру, успешан лов, смешан пад, феноменалну рок свирку, сјајан роштиљ код првих комшија, спонтани плес и провод. Забележиле гримасу страха, или врсног вица, непланираног шока, скривеног погледа.
Забележиле поруку да су људи раније били одевени обичније, сличније и сигурно мање бринули о гардероби, а више о томе да не пропусте успомену забележену на слици.
Бележе поруке о друштву које је мање гледало у објектив камере, а више у људе са којима гради фотографисану успомену. О друштву које је умело да ужива у тренутку мало више, и коме су те фотографије данас једини додир неке изгубљене, закопане у времену, младости и једини начин да не забораве да су живели.
Данас фото-апарате из младости наших родитеља можемо видети у антикварницама или у улози кућних украса југоносталгичара.
Данас је фотографија доживела озбиљан напредак. Или можда „назадак“?
Данас углавном можемо да видимо само главе људи на сликама. Главе и лица без иједне мрље. Уста су често мајмунска. Бубуљице, зној и несређена или неочешљана коса су аорист. Данас сви имамо тела попут популарних ликова из серије „Чувари плаже”. А ако немамо таква тела, онда имамо дигиталне програме и филтере које радо плаћамо како бисмо стилски сакрили да немамо извајана тела. Са доласком дигиталне технологије као да смо колективно одлучили да откинемо остале делове тела испод главе и бележимо само наше главе. Како је то кул…
Сећам се када сам и сама постала жртва публиковања сопствене приватности, и када сам као сваки послушни војник друштва, велики део свог слободног времена и социјализације са људима бележила дигитално, а мање била присутна у самом догађају, како бих обавестила друге о томе како проводим своје слободно време. Био је почетак 2000-их. Свима око мене се развијала некаква анксиозност уколико не огласимо свој изглед, шминку, одевну комбинацију, сценирани и монтирани тренутак мега успешне журке на којој се налазимо.
Не можемо комплетно да живимо на периферији и не усвајамо нове трендове, а поготово не можемо то у младим годинама када смо се тек испиллили из породичних гнезда, када најмање умемо да знамо шта је добро, а шта не за нас.
Данас, захваљујући пластичним операцијама, вештачким обрвама, косама, ноктима, трепавицама, прелепој маркираној гардероби и најновијем телефону, можемо да кажемо да смо заиста успели у свом животу. Прелепи смо. И то ће много људи видети. Ми се заправо због тих погледа и прегледа и трудимо да будемо прелепи. Данас наше фотографије служе да убеде окружење око нас да смо ипак довољно добри, лепи, богати, успешни, дружељубиви, срећни. Ми се плашимо да будемо природни, и своји. То није довољно добро, забавно, треба нам потврда других да смо примећени.
Питам ја себе и све нас, ко је био више слободан у својој младости? И ко ће имати праве успомене своје младости у старости? Ја, комплетно увучена у светски дигитални покрет који манипулише мојим самопоуздањем, изгледом и слободним временом, или онај знојави коврџави који плеше на игранци из 70-их и нема ни благо појма до данас да га је неко усликао?
Нико од нас неће бити прелеп за тридесет, четрдесет година. Бићемо стари, и старићемо још више. И биће лепи они људи који нас насмеју, који су вечан извор оптимизма и радости, из којих исијиава чистота, скромност и људско достојанство. Биће лепи они људи који се држе за руке и даље, у својим седамдесетим.
Можда један од највећих егзистенцијалних успеха 21. века код човека јесте да успе да буде срећан и све остало што је у суперлативу, без да има порив да то покаже или докаже целом свету.
— „У срцу нека ти бораве Вера, Визија и Стрпљење, и цео је свет твој.” —
