Има људи чију ширину и далекосежност њихове доброте препознајемо и хвалимо тек након што умру. Некако нас не посећују у нашим свакодневним мислима, а када их сретнемо увек нам пренесу свој мир и топлину, а ми настављамо даље оптерећени својим проблемима.
Ко су ти људи?
Радмила – маг новинарства старе гарде радио-телевизије „Студио Б”, међународни судија на изложбама паса, студент математике и социологије упоредо. Радмила – моја прва комшика, врата до врата. Моја друга мама. Испитни рокови нису могли да прођу без њених неприкосновено аранжираних јела која ми сервира на вратима. Било је вечери када дотрчи да да мало јагњетине мом псу, јер греота је да стално једе суву храну. Жена која ме је научила смислу и важности језика и његовог очувања. Жена која је праштала моју младалачку неодговорност када се не јавим, а обећала сам да хоћу. Жена која је понекад умела да се поноси мноме више него моји најрођенији. Жена која ме гурнула у писану реч.
Мајстор Миодраг, или кратко, Миле – пореклом из Босне, али живи више од 30 година у Београду. Он је мајстор за све. Од веш машина до ролетни, тај све поправља. Студентима и новопеченим брачним паровима редовно спушта цену и наплати углавном само долазак на кућну адресу. Воли да попије кафу после обављеног посла и поприча петнаестак минута са укућанима, то му је ритуал. Углавном прича анегдоте из Босне и вицеве који никога не дискриминишу за дивно чудо. После пар доласка спријатељио се са мојим псом, па је испијање кафе укључивало и партију бацања лоптице. Једна од његових најзанимљивијих реченица била је: „Веруј ми сине, нагледао сам се свакаквих породица и живота. Довољно је да некоме уђеш у кућу и поседиш кратко да видиш које вредности или безвредности долазе из те исте куће. Било је богаташа који су обезвређивали мој посао и бунили се за моју цену јер ја сам јелте мајстор, а било је и сиромаха који су поделили последњу кесицу кафе са мном”.
Чика Бата – кућни пријатељ чије сам лице после својих укућана најчешће гледала у детињству. Човек који је сваке недеље свраћао предвече на кафу и ама баш сваки пут донео две чоколаде за мог брата и мене. Мислим да нам је он купио више чоколада него наши родитељи. Називао ме је принцезом и научио ме како се правилно користе виљушка и нож.
Тета Зорица – продавачица из продавнице „Аман” у мојој улици. Ретка коса, офарбана у плаво и најчешће свезана у реп, наочаре за вид испод којих леже два уморна ока, радна униформа и вечити осмех. „Где си ти мала, је л’ једеш ти нешто?! Шта си то купила, макароне? Да направиш макароне са топљеним сиром и сланиницом, знаш каква пуцка за вечеру. И да се облачиш топлије, мораш да чуваш здравље!”. Тета Зорица се мојим положеним испитима радовала више од мене.
Чика Љубиша – библиотекар зајечарске библиотеке који ми је увек праштао кашњење и прекорачење рокова за враћање књига, и који је дозвољавао да узмем све књиге из „Хајди” колекције, под изговором да су те књиге доста оштећене за употребу. Бранио ме је када ми строга и дрчна тета Зорица библиотекарка држи буквицу пред свима због чланске картице која је истекла.
Каролина – моја шефица. Особа која је сносила одговорност за мој професионални развој, и давала ми најквалитетније животне савете како да се поставим према послу, негативној критици, теми о којој ништа не знам. Особа која ме је учила да прихватам своје грешке. На крају наше радне године послала ми је швајцарске пралине у знак захвалности за моју посвећеност и труд током године. Шта ја њој да дам за овакво шефовање…? Медаљу части?!
Тета Љиља – мама моје пријатељице која се више радовала када ја поједем њен колач него она. Мог пса је на неки свој начин волела и више него што га ја волим. Мазила ме је по глави када сам осуђивала себе строго.
Има их још… тихих хероја чија простодушност, честитост, ведрина и благост добацују преко очекиваног и већ виђеног. Не, ја не желим да их се сећам по добром када умру. Желим да их славим, и да имам времена да их видим, или да се барем када их сретнем, зауставим на улици, и захвалим им се до детаља за све дивне гестове које су ми причинили. Да им дам до знања да су утицали на мој живот.
Понекад се питам да ли имамо погрешне узоре и идоле. Да ли се дивимо погрешним људима? Да ли јурњава за високим позицијама, јавним признањима, моћи у друштву, савршеном репутацијом и бундом из најновије колекције доноси исту ту хармонију и складност какву носе ови „мали“ људи?
Хиндуизам и његове духовне вође често проповедају да је смисао живота у следећој конструкцији: „Живети просто, мислити узвишено”. Простим, обичним и уравнотеженим животом, где су нам мисли усмерене на здраву и срећну ближу и даљу околину, међусобно поштовање, емпатију, праве светске проблеме и помињање истих као помоћ да се о њима зна – можда тако достигнемо потпуну хармонију са собом. Можда. Пуко нагађање.
Да ли и ви имате неке своје „мале“ људе? И да ли су они заиста мали? Мени су ови моји велелепни.
— „У срцу нека ти бораве Вера, Визија и Стрпљење, и цео је свет твој.” —
