Хиљаду динара. Три и по производа из Maxi-ја и већ је нема, од ње је остало неких сто осамдесет динара.
А колико само људи, парова, породица, студената доживљава сваког месеца да се сведе на „једну црвену“. Да је рашчлањује на два, три или више дана у свакој глави безброј пута; да кружи десет пута око истих рафтова како би се нашао најјефтинији производ и сачувало нешто од „једне црвене“. У њој је уткана сва нада и беда човека последњих дана у месецу. Она има много већу вредност у нашој глави када нам је последња. Хиљаду динара. Паприке и сир. Паштета и хлеб. Макароне и кечап. Јогурт и млеко.
Имала сам доста пута прилике у животу да угостим странце у својој земљи. Један од тачнијих стереотипа који важе за балкански народ јесте управо гостопримство и анганжман који чинимо да би се наши гости осећали пријатно и лепо у нашем дому и домовини. Сваки пут када сам седела у друштву странаца који су у посети Србији, као и странци које сам сама гостила, сви су они били очарани нашим жаром да их „удомимо“ како ваља, кроз храну, причу, весеље и смех.
Када сам говорила својим страним гостима о стандарду наше земље, просечној плати, потрошачкој корпи, ценама горива и конвертовала на лицу места те бројчане износе у њихове валуте, врло често су остајали без текста. Збуњивало би их како је могуће да се преживи са таквим просеком, а камоли да се приушти нешто мало изнад просечног. Онда сам често кроз шалу говорила како је овде реч просек другачијег значења него у њиховим земљама. Да је наш „просек“ често испод њиховог просека, али да то не значи нимало да смо ми просечни људи.
А онда их је поврх свега тога још више фасцинирала наша дарољубива природа, имајући на уму да су наши новчаници често мање тежине од њихових, а да и даље желимо да и ми платимо туру пића, да желимо да спремимо диван ручак о нашем трошку, да им купимо слаткише за пут, и да увек желимо више да им дамо од онога што већ дајемо, не само од нашег новчаника, већ од нашег срца. И истина је, живот у иностранству ми је небројано пута потврдио да наша гостопримљивост досеже далеко и да се о њој зна.
Имам осећај да нам наш менталитет често и потисне ону сурову истину да сутра можда нећемо имати довољно и да не би смели да плаћамо превише, да је остала још само „једна црвена“, и да не није реално да је потрошимо дружећи се, али управо је то још једна карактеристика нашег менталитета. Зажмурићемо често сами пред собом и чињеницом да сутра нећемо можда имати, јер сада је тренутак за памћење и уживање, а и ми смо домаћини побогу.
„Ма нека иде живот!” – И стварно, живот иде, и дође и сутра. А људи различитих нацоналности гледају то, и диве се нашем даривању и негде у себи, знам, мисле: „Боже, да ли бих ја могао овако? Да живим овако скромно, а да ипак овако дајем себе?” И врло вероватно да не, многи не би, а питање је и да ли треба. Остаје нама наш гушт, тачно, али не треба човек ни да комплетно заборави на своје сутра и преживљавање.
„Једна црвена“ ми дође као синдром српског стандарда, који многи други стандарди немају, јер не морају да имају. И питам се колико ће још та црвена да нам мрачи крајеве месеца, и питам се да ли ћемо се још дуго сводити на њу, стално се враћати на њу и бринути о њој са ким год да смо.
Можда је тужно што многима од нас „једна црвена“ диктира степен мира и стреса, и што нам стандард не даје довољно, али исто тако давати себе и црвене није исто. Ми имамо у крви да волимо да дајемо себе како би сви били срећни, јер смо онда и ми срећни. Отац Митрофан Хиландарац изрекао је моћну и дубоку мисао: „Наше је само оно што поклонимо другима.”
— „У срцу нека ти бораве Вера, Визија и Стрпљење, и цео је свет твој.” —
