Негде средином јула нашла сам се у авиону за Грчку. Мом седишту пришао је стидљиво и поставио ми питање на енглеском о свом нумерисаном месту до мог. Убрзо након узлетања слушала сам утиске о Београду, српској култури, ноћном животу, духу наших младих људи, и све то из угла једног Грка са непуних тридесет година.
Уличне пљескавице и наше умеће уживања и слатког нерада били су његови убедљиво најјачи утисци, као и то да смо културолошки врло сличан народ његовом. Нисам ја ту пуно против аргументовала.
Млађани Грк ми је успут наговестио како има много међународних познаника и пријатеља, јер се труди да путује у друге земље и градове чим му то природа његовог посла омогући. Моје следеће питање било је у смеру потенцијалног живота у некој другој земљи и да ли о томе размишља када је већ тако велики „путохоличар“. А онда је уследио одговор који ме је благо постидео, задивео и разоружао. Седамдесетих година прошлох века његов отац, свеже ожењен мајком мог летећег грчког познаника, започео је породични посао кроз узгој, продају и извоз цвећа.
Овом приликом заобићи ћу детаље економско-политичких интервенција и промена које су довеле до руба преживљавања и дављења у тешко намирљивим дуговима позајмица које су грчке породице правно и легитимно узимале тада како би инвестирале у различите потребе за бољи живот. Уопште грчка историја економских криза у последњих четрдесет година је сама за себе вишечасовна тема.
Наиме, млади Грк је врло рано ушао у породични посао цвећарства, али да буде ангажован свакодневно овом хортикултурном дисциплином није нешто о чему је одувек маштао. Као ни његов старији брат. Велики дугови и нерелане каматне стопе оставиле су њиховог оца у стравичним дуговима, и он у једном тренутку престаје да буде у могућности да произведе добитак који сразмерно одговара захтевима позајмице, а камоли да заради нешто за породицу и себе. Млади дечаци нашли су се у егзистенцијалној породичној кризи, а сањарења о пилотима, полицајцима, студентском животу и осталим чарима које носи младалачки живот моментално су била одложена.
Деца су завукла рукаве и посветила своје тинејџерске, двадесете, сада и тридесете године да подигну породицу на ноге поново и изборе се са дуговима и суоче са потешкоћама живота.
А у паузама од одржавања пластеника, раног устајања сваког дана како би се појавили на локалној пијаци да продају своје производе, организовања промотивних материјала и рекламирања, овај Грк да себи одушка да отпутује у неку другу земљу на пар дана једном до два пута годишње. И не жали се што се враћа свом животу пар сати након слетања, не жали се што није имао прилику да изабере чиме ће се бавити, што сваки прст његових дланова има жуљеве и надут је, што живи у градићу од десет хиљада становника и што нема приилику да упознаје често нове људе. Верује да његово време тек долази, и да када заврши са помоћи родитељима, да ће кренути у неко ново остварење себе.
„Ух, какав промашај од живота!”, помислићемо многи ми. „Како није те родитеље срамота да дозволе себи такав пад, и да сад морају деца да се жртвују за њих?”, опет мисли навиру у нама. „Јадни дечаци, ништа квалитетно од живота немају”, и тако редом судови нас, један за другим.
А шта је са пожртвовањем? Са оним добрим, старим „кад све нестане, остаје увек породица“ постулатом? У добру, и у злу. Једна страна медаље јесу губици, али увек постоји и она друга. Добици. Шта су они добили? Безусловну подршку, успон из пада, доказ да љубав и пожртвовање побеђују на овај или онај начин. Зар није њихов највећи добитак од свих победа над немаштином и трагедијом, и вера у боље сутра?
Ово је прича о пожртвованости, храбрости и доброчинству деце из љубави према родитељима и жељи да се мир врати у кућу и да породица опстане. О њиховом разумевању да је дошло неко „веће зло“ над њиховим кровом и да је заједништво спас.
Пословица коју посвећујем овим дивним дечацима потиче од њиховог земљака, Сократа, и гласи: „Волим оне који се смеју у проблемима, који изналазе нову снагу у тешкоћама, те постају још храбрији. У таквим условима ускогрудни посустају, али они чија су срца чврста, чија савест оправдава њихова дела, су спремни да следе своје принципе до смрти.”
Благо овој породици, њима нико не може ништа, они су неуништиви. Оклопљени најискренијом подршком, љубављу и преданошћу. Цветају у сваком смислу те речи. Како и не никло цвеће из толике љубави?!
21. век нас учи стицању, поседовању, личном капиталу, прераној самосталности у многим земљама, прераном забораву вредности породице као главне ћелије сваког друштва.
Породица – где настајемо, где постајемо, где учимо како да садимо саднице сопственог породичног живота кроз примере првобитне породице, где рађамо нову породицу, где градимо ново огњиште, ту и престајемо и нестајемо. Све остало је суштински пролазно.
Пожртвованост и улагање у одржавање породице, као и борба за опстанак исте, су, требало би, позив сваког човека на овој земљи. Не жртвовање, које се злоупоребљава, већ пожртвованост. Кроз мале ствари, а некада и велике уколико је то цена свеукупног мира и опстанка. Хајде да не заборављамо те неке прималне вредности, које нам на посебан начин окрепљују дух и срце и пружају дубљи осећај смисла.
— „У срцу нека ти бораве Вера, Визија и Стрпљење, и цео је свет твој.” —
Lepa je, i poučna Vaša priča, Majo.
Тема је затворена за коментаре