Као мала сам често маштала о Барбикиној кући. Била сам чврсто убеђена да ћу бити најсрећнија девојчица на свету, само ако имам Барбикину кућу. То је био недостижан сан, јер сам за тражњу исте често добијала одговор: „’де полако, видећемо, можда да порастеш још мало, има времена до Нове године…”.
Да се разумемо – сви ми који смо некада били деца знамо где овај крајње неодређени, уопштени одговор води – води немању Барбикине куће, немању најновије колекције Лего коцкица, немању конзоле Сони Плејстејшн двојке и слично.
Занимљиво је споменути да, током првих година одрастања, мој ум је често био више обузет чињеницом да НЕМАМ Барбикину кућу, него то да ИМАМ друге, предивне играчке.
Имам ту привилегију да имам пријатељицу која је пореклом из Босне и коју сам упознала на студијама у Београду. Њени родитељи су избегли из околине Бања Луке за време рата у Босни и она је са својих пет година дошла да живи у насеље Земун. У прво време њена мама је продавала крофне на улици, а тата је поправљао цеви по кућама упркос чињеници да су обоје високо образовани у области економских наука и већ тада су имали радно искуство. Та моја дивна, честита пријатељица ми је често помињала како је њој било забавно да иде са мамом и продаје крофнице пролазницима, да се сјајно забављала и није разумела ширу слику.
Имам ту привилегију да имам још једну пријатељицу из Босне, која је одрасла близу реке Дрине, и у својих пет година је морала да напусти своју срушену кућу и пресели се у кућу породичних пријатеља, док њен отац не сагради њима нову. На студије долази у Београд, у ком нам се путеви укрштају и где откривам да у њеном детињству појам Барбикине куће можда није ни постојао. Можда је за њих срећа била у тишини, осећају спокоја, сигурности и топлине дома. Срећа у чињеници да имају кров над главом.
90-их година период бомбардовања сам провела са својим братом у подруму радње мог тече са његовом децом. Нисмо ишли у школу, ред за играње видео-игре „Super Mario” је ницао од раног јутра, Дино Мерлин само што је избацио нови албум који је постао хитчина преко ноћи, измишљале су се нове игре карата, моја браћа су играла кошарку, а ја сам им углавном доносила воду, јер бити најмлађи у фамилији је увек казна.
Крали смо шљиве и смокве из туђих дворишта са осталом децом из комшилука, јер је било забавно, не јер нам се јело воће. Не сећам се да сам икада појела више слаткиша кришом од својих родитеља него тог лета. Упркос сиренама и сломљеним прозорима које смо затекли када смо се вратили у стан, од јачине експлозије бомби, и упркос унезвереним лицима мојих родитеља, мени је то било можда најдивније лето у животу. Била сам свакодневно са својом породицом и широм фамилијом, то је било и најважније – да смо заједно. Након тог лета никада се више нисмо тако чврсто „спојили“.
Никада нисам добила Барбикину кућу, али то није ни на који начин суштински угрозило моје психичко и физичко благостање, штавише, када се сетим тога, слатко ме насмеје цела јурњава за Барбикином кућом данас. Хвала мојим родитељима на даривању других, дивних играчака.
Да сам себично неговала свој материјални детињи сан о Барбикиној кући у каснијим годинама, верујем да би он с годинама сазрео у сан да имам Велику кућу, са пуно гардеробе, ципела, прелепа кола и да ми се сви диве и да све буде савршено, баш као што је и сама Барби савршена. Не заборавимо да осим што је саршена, Барби је и ИЗМИШЉЕНА.
Да ли можемо потплатити некога да нас воли? Да ли можемо платити некоме да нас научи да ми волимо неког, а не само да тражимо љубав? Да ли можемо бити пресрећни и остварени што живимо и радимо као керамичари са факултетском дипломом у Минхену, јер тамо се „боље живи“? Да ли можемо да будемо срећни што носимо Gucci панталоне које нам је је купио партнер чији мирис коже не можемо да смислимо? Да ли можемо да успоримо и не јуримо стално за „птицом среће“ и тражимо боље од бољег…? Више од великог?
Ако само мало више пажњу усмеримо на то шта већ имамо… шта смо се потрудили да имамо и достигли, ако само мало више уживамо у већ постигнутим успесима, добробити која нас окружује, ми ћемо се срећом хранити сваког дана. Осетићемо да смо срећници. Али ако не умемо да спознамо шта је све добро око нас већ сада, и ако стално мантрамо како може боље и није довољно добро, онда директно радимо на тровању сопственог духа и обесмислењу сопственог живота.
Ко уме да ужива у малим стварима, он је богат, јер је заправо скроман и ужива у томе да слика, плеше, кува, чита, пева, борави у природи, и све што искуси преко тога и проба, за њега ће бити вредно и богато искуство. А онај ко стално гледа да добије више и ново, он и када добије, неће бити задовољан. Увек ће мислити да није довољно, или гледати неког ко је добио више.
Можда срећа заправо борави у нама, и представља стање духа, и ми смо ти који бирамо да ли смо срећни, да ли се радујемо и захваљујемо када подсећамо себе шта све добро већ постоји у нашем животу.
Неко јури за Барбикином кућом мислећи да се на мапи среће баш ту – у поседовању и материјалном стицању – крије срећа, а неко мапу среће исцртава сам.
— „У срцу нека ти бораве Вера, Визија и Стрпљење, и цео је свет твој.” —
