Стојим јутрос у реду у банци. Улази помало усплахирена жена, нема више од шездесет година и носи излизан и понегде поцепан цегер на рамену. Обучена је најскромније, а са ушију се назиру две сребрне минђуше – алкице. Оне алудирају на то да се испод принуђене скромности једне Српкиње средовечних година и даље крије девојчица која воли мамин накит, па колико год он невидљив и „обичан“ био.
Превише је уљудна, хода благо погнуто, као да не жели никога да погледа у очи и евентуално проузрокује неки проблем. Глас јој је топао и умилан, док најпонизније поставља питање шалтеруши. И извињава се сто пута што поставља то питање. Извињава се што хоће да провери да ли је можда данас легао неки динар, јер постојала је шанса за то. И објашњава се шалтеруши, нама, господину из обезбеђења, а највише себи самој, да све то пита јер је мислила да ће можда бити новца. И покушава да ту мучну ситуацију претвори у хумористичку, али не полази јој за руком. Осећам кнедлу у грлу. Заправо осећам на тренутак део крстаче коју она носи на леђима.
„Нема госпођо, имате 200 динара на рачуну”, шалтеруша изговара видно незадовољно што мора да ради свој посао.
„Па дајте онда тих 200 динара. Извините сви молим вас што сте ме чекали због само 200 динара”, уморна госпођа са сребрним алкама рече.
За шта се Ви госпођо извињавате? Сви ми морамо од нечега да живимо. Од двеста динара крваво зарађених, од маминих и татиних плата кад загусти. Од бабине зимнице, од сезонских послића, од признатих професија које су бедно плаћене, јер струка се више не цени. Мора се измислити двеста динара у времену када пензије као друштвена творевина ишчезавају, и када смо се вратили на бабин цегер, јер су и пластичне кесе почеле да се наплаћују. А ускоро ће се и вода као природно добро приватизовати.
ЗА ШТА СЕ ВИ ГОСПОЂО ИЗВИЊАВАТЕ? За то што тражите делић свога „целог“ које се најперфидније отима? За то што и даље имате свој образ и достојанство у овом БРЕМЕНУ од времена? Слава Вама госпођо, што на целу Вашу муку покушавате да насмејете и друге и себе, то су ретки притајени ратници данашњице.
Подсетила ме је цела ова ситуација са 200 динара на приповетку „Десетица”, словеначког књижевника Ивана Цанкара. Мајка шаље сину последњу излизану, сребрну десетицу (ковану новчаницу). Скраћује агонију „немања“ свом детету за још коју недељу, док не крене нови егзистенцијални страх. Замислите његове среће, тог ће јутра моћи купити кифлу са џемом и прах шећером, а не ону шупљу. За срећу није потребно много. И свака новчаница у нашем џепу има две стране медаље.
Ко није прочитао приповетку, нека уради то, може се наћи дигитално пре него што трепнете, кратка је и поучна, не будимо лењи.
Госпођи са сребрним алкама бих поручила да је својим неупрљаним моралом и честитошћу данас обасјала целу просторију.
— „У срцу нека ти бораве Вера, Визија и Стрпљење, и цео је свет твој.” —
