Тог дана Београд ме је згужвао „као крава шушку“. Јурцала сам читаво преподне са једног краја града на други, како бих успела да завршим све што је тог дана морало бити решено и коначно стигла да се укрцам на онај аутобус за Зајечар који креће у 13:45.
Можда већ претпостављате – нисам успела. Пропустила сам прилику да кући стигнем кад сам планирала. Време је било лоше, градски превоз који ионако не функционише најбоље, тог дана је био у тоталном колапсу. Шалтерски службеници су некако дали све од себе да ме успоре, а ја сам већ била на ивици физичке снаге и живаца, јер је за мном остала једна тешка седмица.
Углавном, након напорне недеље и још напорнијег дана, успела сам да кренем за Зајечар оним аутобусом у 18:00 сати. Кренула сам, наравно, гладна, без флашице са водом и са празном батеријом у телефону. Тако да сам имала скоро три сата да размишљам о томе како једва чекам да улетим под туш, а одмах након тога у фрижидер.
Крцкасмо се два и по сата по том зимском дану. Како смо се ближили Зајечару, једвачекање да стигнем кући било је све веће. Таман кад је мој неиздрж достигао врхунац, ту негде код Селишта, сустигли смо позамашну колону возила. Браво. Радови на путу…
Каже чика: „Стижемо у Зајечар мало касније. Идемо преко Бора”.
Неко иза мене је прокоментарисао: „Боље да се вратимо у БГ…”.
Опсовала сам у себи, у том тренутку не слутећи да ће ми сећање на једно од хиљаду занимљивих путешествија на релацији Београд–Зајечар често служити као једна корисна животна метафора, коју ћу сада пренети и вама.
Да, стигла сам кући касније, много касније него што сам планирала. Пут је трајао дуже него што сам очекивала, возили смо се другом путањом, неки договори су морали да се откажу и имала сам минимум десет разлога за нервозу и бес. Али сам уз све то стигла где сам кренула, као и остали путници. Јер, упркос нервозним коментарима, нико није луд да се окрене и врати се назад… Човек некад мора једноставно да настави даље.
Тако вам је на путу из Београда за Зајечар, а тако вам је и у животу. Који год да сте себи циљ зацртали, где год да је ваше одредиште, било за живот или за ову годину, нико вам не гарантује да ће све ићи како сте замислили. Али шта год да се путем дешава… прилагођавајте план, не мењајте циљ.
Наставите где сте се упутили, колико год било отежавајућих околности, препрека, застоја, умора, нервозе, промена, људи који вас успоравају… све је то део пута.
Користите алтернативне путеве, наоружајте се стрпљењем и мислите на награду која вас чека. А што је пут тежи, награда је слађа. Некада је награда топла вода и пржено јаје, а некада, наравно, нешто много важније.
До читања,
Ашик Жена
