Из речи амбициозне и наметљиве Чен Бо, кинеске амбасадорке у Београду која је говорила у вези изградње новог пута у Србији, моста преко Дунава дугог 1.600 метара и два пута дужег тунела испод Фрушке Горе, испада да је епидемија вируса COVID-19 помогла Кини и Србији да унапреде економску сарадњу и остваре економски напредак, баш, захваљујући корона кризи.
То је нешто што одудара од ситуације у другим земљама, на пример Француској, где се економска ситуација са ковид кризом погоршавала од марта месеца падом производње, затварањем фирми и отпуштањем радника, поремећајем трговине и транспорта, саобраћаја, уопште економским падом и појавом сиромаштва. Слична ситуација је и у другим земљама захваћених ковид кризом, осим код нас.
По неким показатељима Кризног штаба и коментарима проф. др Тепавчевић код нас су и епидемиолошка ситуација и економска ситуација понајбољи у Европи, без обзира што је званичан укупан број регистрованих случајева (заражених корона вирусом) приближан бројци од 35.000 и увелико се најављује трећи талас епидемије.
У изјавама председника Србије после предлога новог мандатара Владе доминирају три циља:
- економски напредак,
- повећање здравствене моћи и
- повећање ватрене моћи земље.
Не би се имало шта приговорити. Одлично је што се међу циљевима налази здравствена моћ. Претпостављам да се испод ове апстракције сакрива здравствени напредак земље који иде сам по себи са економским напретком. Одмах после тога дошло је и до објашњавања те апстракције и њено свођење на практичан, свакодневни живот.
Здравствена моћ би почивала на изградњи болничких капацитета и довођења постојећих на модеран ниво. То истовремено значи и јачање куративне, клиничке медицине. Не би ни то било спорно да се у приступима и унапређивању здравствене заштите становништва не полази од тзв. основне, односно примарне здравствене заштите. У том смилсу поменуо је председник да ће се у 72 насеља у западној Србији изградити водоводи и канализација, али су приоритет болнице и да ће једна од њих бити завршена до краја године.
На великој конференцији у Алма Ати 1972. године, Светска здравствена организација предложила је Владама и организацијама широм света да под слоганом „Здравље за све до 2000”, организују здравствену заштиту по принципима примарне здравствене заштите. Она је код нас успостављена и усавршавана почев од краја 70-их, па до 90-их година 20. века када јој се све мање поклања пажња.
Појава идеје о пресађивању органа, окренула је развој здравствене заштите на јачање клиничке медицине и модернизовање болничке здравствене заштите. Примарна здравствена заштита је од тада све више запостављана, прво кадровски, а затим и са опремом и смештајним капацитетима да се сада, у борби против корона вируса свела на ковид амбуланте.
Општи утисак је да су у тој области, због вируса COVID-19, запостављени превентивни прегледи, прегледи и лечења осталих оболелих људи са свакодневно испољеним здравственим проблемима за решавање код лекара у Дому здравља, посебно оних који болују од тешких хроничних незаразних болести. Здравље народа, а самим тим и здравствена моћ, зависи од могућности задовољавања основних здравствених потреба становништва, у Домовима здравља.
Здравствена моћ као циљ до 2025. године за унапређење здравља народа је постављен ради решавања новог ковид таласа који ће наводно наступити крајем године, и пријема новооболелих, а када епидемија прође, ради лечења тешких болесника, лечења и неговања старих и изнемоглих особа, пресађивања органа, а и за, не дај боже, пријема великог броја рањеника у неком будућем рату.
Другим речима, треба дефинисти шта је здравствена моћ народа. У том покушају и сам то чиним. У одгонетању синтагме здравствене моћи, рекао бих да здравствена моћ Србије чини – здрав народ. Да би се прецизније на то одговорило треба се упитати како се постаје здрав народ, односно где се здравље ствара.
Према становишту Светске здравствене организације „ЗДРАВЉЕ СЕ СТВАРА ТАКО ГДЕ ЉУДИ ЖИВЕ, РАДЕ, ИГРАЈУ СЕ И ВОЛЕ“. У болницама се лече болесници, спречавају болести и смрт, пресађују органи, а у људским заједницама, у породицама, радним организацијама, спортским организацијама, школама и сл. местима ствара се здравље.
Србија има шансу да на томе више ради применом Закона о јавном здрављу, који нетакнут чами у фијокама Здравствених савета у локалним самоуправама. Значи, ако побољшамо, одржавамо и унапређујемо здравље народа, остварили би прва два циља из председниковог говора: здравствену моћ и економски напредак, који иду раме уз раме, један са другим.
Здравствена моћ народа су здрави људи. То су људи који се буде радујући се новом дану, који радосно журе на посао где зарађују довољно да могу своју породицу да одрже здравом, да имају кров над главом, пију здраву воду за пиће и једу здравствено-безбедну храну, који се радују поласку деце у школу и њиховом упису на више школе и факултете, прославама и свадбама младих и њиховим потомцима, који су довољно богати да могу купити довољно хране да прехране себе и своју породицу, аутомобил, књиге, новине, да могу провести годишњи одмор на неком егзотичном месту, да могу у слободно време да се посвете шетњи са пријатељима, разоноди и и спортској рекреацији, који не брину да ли ће остварити право на заслужену пензију и који старост проводе у достојанству; укратко, здравствену моћ чини здрав народ: здрави, весели, расположени увек насмејани, полетни и ведри људи.
