Данашња поука везана је за два догађаја. Први догађај је везан за чланак Љубише Вујошевића „Здрави људи не умиру”, објављеном у листу „Данас”, који ме је подсетио на један други догађај који се одиграо у хотелу на Златибору, почетком прошлог века, у време одржавања великог саветовања о сиди, којим је председавaо проф. др Драгољуб Ђокић, у то време директор Института за јавно здравље „Др Милан Јовановић Батут” у Београду.
Када је реч о првом догађају, из поменутог чланка упознао сам се радом др Џозефине Бејкер, из Њујорка, која је у своме делу „Fightning for life” објаснила како „здрави људи не обољевају“, на сличан начин како сам ја на Златибору, у својој дискусији тврдио, да је против сиде најјачи „штит“ здравље и да нису главна средства заштите кондом и полна хигијена.
Тада сам ја говорио да један здрав човек никада неће оболети од сиде, јер ће, увек наћи праве изборе у животу, на путу здравља. И сада тврдим да од корона вируса не би оболео психички и ментално здрав човек, уз мало среће, из простог разлога што ће свесно, редовно и предано предузимати мере заштите.
Како, питате се?
Када је реч о здрављу треба имати у виду да њега сачињава физичко, психичко и ментално здравље. Здрав човек који је психички и ментално здрав добија информације (у овом случају о вирусу COVID-19), одабира оне које су корисне и из поузданих извора, разуме их, учи, прихвата оно што је научио, а што је корисно за живот и здравље, доноси одлуке и активира се на остваривању за живот и здравље корисних одлука. Само луд човек ће радити против себе, оно што му угрожава живот и здравље.
Ако сада узмете у обзир предузимање мера заштите од вируса COVID-19: ако носи маску, избегава контакте са другим особама и разговара са њима на удаљености већој од два метра, пере редовно руке у трајању од 20 секунди и што се дуже задржава у кући или стану, психички и ментално здрав човек, уз мало среће, неће оболети од корона вируса.
