Дошли су ми до руку закљуци последње седнице Кризног штаба на коме је донета одлука о премештању лекара по здравственим установама у Србији, где је потреба за то порасла због разбуктавања епидемије.
Сетих се епидемије вариоле на Косову 1972. године. И онда као и сада, због страха од опасне заразне смртоносне болести, један број лекара, медицинских сестара и другог здравственог особља желео је да избегне могућност заражавања, тако што су избегавали, на разне начине, да долазе на посао. Догодило се рецимо, да је 16. марта 1972. године, када сам са групом лекара стигао у Ђаковицу, једно од жаришта епидемије, целокупни састав великог медицинског центра у том граду, од скоро 3,000 људи „нестао“ из установе. Није имао ко да пружа здравствене услуге становништу на подручју Ђаковице и околине.
Проблем је решен тако што је дошао комплетан састав медицинских радника из Косовске Митровице, способан да спроводи здравствену заштиту на подручју Медицинског центра Ђаковица. Овакве појаве се догађају и код нас данас, и у другим земљама са COVID-19 заразом. Поставља се питање да ли лекари имају право да се плаше болести и да због тога избегавају посао. Да ли би требало позвати лекарску етику и Хипократа да пресуде?
Мислим да – не. Да не би оболео, лекар мора да примени у жаришту епидемије све мере заштите за које се верује да су ефикасне и да истовремено има право на страх који је једна од најраширених појава у људима. Немар у примени мера, недоследност и непажња у поступку са зараженим особама је стручна грешка која доводи до заражавања. Болничке инфекције корона вирусом лекара и медицинског особља, као и смртни исходи, дешавали су се током епидемије вируса COVID-19 у Србији. Друго је питање, да ли лекари и медицинско особље имају довољно средстава за заштиту зараза, што изгледа почиње да недостаје.
У вези с тим, Кризни штаб је донео једну, рекао бих непотребну одлуку. Током многих епидемија у историји Србији, лекари су савесно и предано извршавали своје дужности и помагали болеснима и рањенима. Многи од њих су се заражавали и умирали од заразних болести. Одлука кризног штаба, да лекаре и остале медицинске раднике који раде у одређеним болницама, руководиоци без проблема могу да пошаљу у друге здравствене установе или привремене ковид болнице којима треба додатна помоћ, а уколико одбију усмену наредбу издаје им се решење, а уколико се и у том случају оглуше о наређење, добијају отказ, по мени је, понављам, непотребна.
Да ли је могуће тако једноставно дати отказ српском хероју у борби са корона вирусом? Па, то је мобилизација лекара и другог медицинског због сумње да они неће да обављају своје хумане задатке. Да ли се председница Кризног штаба сећа да је пре месец-два, више пута истицала да су лекари који се боре са вирусом COVID-19 – српски хероји, којима су сваке вечери грађани широм Србије аплаудирали са прозора и тераса кућа у градовима. Неки би добили и висока одликовања на Видовдан – да је извојевана победа над корона вирусом. Да ли је почетак суживота са вирусом COVID-19 који почиње са овом наредбом?
Председник је најавио да ће од понедељка, ако епидемија корона вируса и даље неспутано пламти, увести строге мере. Које? Оне, за које је тврдио да су боље, него мере против корона вируса других земаља на свету. Јесу ли то мере карантина, полицијског часа, слепе послушности, гвоздене дисциплине, уз примену гвоздене песнице, које су се показале неуспешне?
Када је реч о недостатку лекара и других здравствених радника, епидемија корона вируса је показала да нашој здравственој служби они недостају. Ово је прилика да се запосле незапошљени лекари и медицинске сестре, онолико колико их има и колико су се вратили у Србију, јер су многи напустили земљу и запослили се у иностранству.
На крају, није потребно, у борби против вируса COVID-19 да примењујемо мере које су се показале неуспешним. Потребан је други приступ и другачије мере којима се може зауставити епидемија корона вируса у Србији.
