COVID-19 је ударио на саме темеље људског друштва – међуљудске односе. И ако говоримо о враћању на „нову нормалу“ после епидемије, онда прва ствар коју треба повратити на „нову нормалу“ јесу међуљудски односи.
Вратити се на „нову нормалу“ значи повратити неке природности човека које су поремећене током епидемије. Те природности чине стубове биолошког човека живота које су основе и његовог друштвеног живота.
У човековој природи је да живи у друштву са другима, прво онима у породици, а затим и у околини: у школи, комшилуку, на радном месту, међу ортацима и припадницима политичких партија, у разним тимским активностима у којима је то потребно: у спорту, у разним удружењима, између истраживача, у интересним групама и др.
Природа човека је таква да се од самог рођења почну формирати међуљудски односи са члановима породице, мајком и оцем, браћом и сестрама, бабом и дедом. Током детињства формирају се међуљудски односи са васпитачима и другом децом који постају другови и пријатељи.
У току пубертета и адолесценције, у време процеса полне оријентације формирају се међуљудски односи који се дефинишу као односи младића и девојке, који постају основа љубавних односа. Значи, без тог процеса којег називамо васпитањем не могу да се формирају људи, мушкарци и жене, брачни партнери, мужеви и жене, родитељи, породица…
Али како то може бити ако се то чини са маском и на дистанци? Никако! Зато је сада најважнији задатак сваког појединца, како корак по корак поново успоставити нормалне међуљудске односе. То би била „нова нормала“, а не привикавање на суживот са корона вирусом који би од људских насеља створио пустињу, а од људског друштва беживотну пустош.
Рад на осмишљавање међуљудских односа је најважнији задатак сваког појединца, посебно наставника у школи, лекара, медицинске сестре и свих других који се баве васпитањем деце и младих. Ту не помажу респиратори, хлорокини, антивирусни лекови и вакцине. Ту су најпотребнији – време, љубав и стрпљење, лековите речи и узори, примери у понашању у свакодневици.
