Корона вирус је стигао у школско двориште.
Нема простора у који није доспео COVID-19. Био је у болницама, старачким домовима, разболео чету војника Војске Србије, разбољевали су се и умирали полицајци, лекари, медицинске сестре, сељаци, спортисти, радници, старци, деца…
Има се утисак да му нико у Србији није одолео. Свако од вас који ово чита, има познаника, комшију, колегу, а понеко и неког свог најближег који је оболео или умро од корона вируса.
На основу јучерашњих званичних података, у Србији има 41 нови случај заразе корона вирусом. Бројке се мењају из дан у дан, а број никако да спадне на нулу – очигледно је да епидемија још увек траје.
Корона вирусу отворена су врата школског дворишта у време када је из само себи познатих разлога Кризни штаб подигао све баријере скинувши и ублаживши многе мере заштите.
Хоће ли COVID-19 ући 1. септембра заједно са ученицима и у школе и школске учионице остаје да се види. Највећи адут је да деца нису осетљива на корона вирус, што ће се најзад проверити на лицу места. Дан раније, јуче, родитељи и деца су стигли у школско двориште. Ако међу њима има инфицираних корона вирусима, COVID-19 је дан раније стигао у школско двориште. Да ли ће проћи кроз школска врата – питање је сад?
Са које год стране да се ствар погледа, у време када у Србији, званично, постоји 41 нови забележен случај корона вируса, деца не би требало да иде у школе. Политика (министар за просвету) је једном рекао да је полазак у школе 1. септембра императив! Политички императив. Здравствени – није сигурно! Још један од начина да се покаже неприкосновена моћ Власти и Кризног штаба са Аном Брнабић на челу.
Врућ кромпир је пребачен у школе просветним радницима. Ако се не догоди распиривање епидемије корона вирусом у школама, похвале ће добити политичари. Али, већ су у медијима таргетирани као кривци наставници у школи и ђачки родитељи. Биће да су они слушали и примењивали све мере и средства која су била обезбеђена за успешну борбу са короном у школи, не би корона вирус изазвао епидемију међу школском децом.
Исказивати политичку моћ у борби са корона вирусом, подмећући школску децу, је кукавички подухват.
Медији са доста оптимизма извештавају о поласку деце у школу. Слушао сам јуче директора неке велике пиротске основне школе. Два, три пута је поновио да су деца у школи потпуно безбедна и да им се ништа лоше не може догодити. На другој страни једна мајка ми рече: „Шест месеци сам чувала и сачувала дете да не оболи, а сада морам да га одведем у школу и препустима на милост и немилост вирусима”.
У мајчиној изјави има и мудрости и бриге, али и неког нејасног осећања наслућивања да се детету може догодити у школи оно најгоре.
Полазак деце у школу, посебно ђака првака, а затим и ученика до четвртог разерда основне школе, отвара многа питања образовања и васпитања ученика у некој „новој реалности“, суживоту са вирусом COVID-19. На ношењу маске засниваће се и образовање и васпитање те категодије ученика. Отвара се питање школске дисциплине у учионици и дворишту. Дисциплинован је онај ко носи маску!
Кажу, у медијима, све зависи од креативности учитеља и родитеља како да науче (натерају) ђака да носи маску. Али и доследности старијих да маске носе, као пример деци. То нико не помиње.
Током епидиемије корона вируса у Србији, ношење маске је за Власт био знак послушности и лојалности према Председнику. Он је преклињао народ да носе маску.
Сада, у школи школска дисциплина имаће за основни садржај и циљ да деца послушно, без приговора носе маске. Поставља се питање, у којој мери ће то ношење маске, васпитањем ђака у првим разредима основне школе оставити утисак о покорности и послушности током целог живота? У којој мери могу те генерације постати одрасли, народ са маскама, у неком „новом поретку“ после короне.
