У ово време, 1. марта 2020. године, после појаве првог случаја оболеог од вируса COVID-19 у Србији, започела је борба против епидемије короне у Србији.
Након годину дана неравноправне борбе са окрутним непријатељем кога смо мало познавали, налазимо се у истом, можда горем положају, због неповољне епидемиолошке ситуације: 4.071 новозаражених на 15.000 тестираних и 17 преминулих од короне. Због тога је кризни штаб у паници и нема решења како да преокрене борбу у нашу корист против епидемије корона вирусом.
Не објављује се број излечених? Он би неоспорно представљао показатељ успеха у борби са корона вирусом, поред осталог и показатељ успеха лечења у ковид болницама. Објављује се само, редовно број умрлих који износи око 4.500 људи.
И поред свега, годину дана после почетка епидемије COVID-19 у Србији, ситуација је другачија, јер сада поседујемо моћно оружје – вакцину(е) којом можемо зауставити епидемију ако га правилно користимо. У овом тренутку COVID-19 је још увек испред нас, разбољева у убија свакога ко се од њега не крије, како рече проф. др Тепавчевић. Сада смо у ситуацији, вакцинама, да пређемо у контраофанзиву и победимо га.
Као што рекох, вакцина је моћно оружје којим једино можемо победити COVID-19 и угасити епидиемију, али је потребно користити је сврсисходно. Објавили смо да ћемо спровести масовну имунизацију становништва. То би била друга масовна имунизација у Србији. Прва је била она у Великој Југославији која је спроведена у сузбијању епидемије вариоле на Косову 1972. године. Тада је сво становништво више од 18 милиона Југословена, вакцинисано за 20-ак дана. Значи, да би масовна имунизација успешно угасила епидемију потребно је спровести је што хитније, у једном даху.
Од почетка вакцинације антиковид вакцином прошло је више од месец дана, а ми смо стигли тек до око 500.000 вакцинисаних са обе дозе вакцине. Једино тако вакцинисани се могу одупрети зарази корона вирусом. Овакво отезање са масовном имунизацијом не само што иде на руку епидемији продужавајући је, него омогућава вирусима да на неким просторима, опстану, укорене се, добију време да створе нове варијанте и ендемизирају се. На тим просторима, они би током година, повремено изазивали нове случајава обољења или мале епидемије. Масовном имунизацијом која кратко траје тако нешто се онемогућава!
Моћно оружје – вакцина против корона вируса треба употребити на прави начин. Прогласили смо бесплатну, добровољну, онлајн вакцинацију, што се коси са приступом у сузбијању епидемије. Епидемија се сузбија колективним приступом. У таквој ситуацији од важности је допринос сваког појединца у удруживању са допроносима и напорима свих људи у заједници. У нашем случају то је немогуће јер свако инсистира на томе да сам одлучи да ли ће се или неће вакцинисати. Треба имати у виду да у случају колективног приступа у гашењу епдидемије, свако у заједници има задатак који извршава заједно са другима. У овом случају задатак је сваког да се вакцинише, ради постизања најважнијег заједничког, колективног циља – гашење епидемије. Зато је потребно о томе разговарати и објаснити народу, да смо ми до сада у највећој мери користили индивидуалну заштиту од корона вируса.
Само у почетку епидемије, увођењем карантина и полицијског часа користили смо колективни приступ и постигли делимично успех у сузбијању епидемије, али смо га касније напустили и увели заштиту сваког појединца – добровољно, у име домократије и слободног избора појединца да сам располаже својим телом и својим здрављем. Нажалост на тај начин се не гаси епидемија COVID-19.
Друго, масовну имунизацију становништва кочи и онлајн пријављивање за вакцинацију. То може учинити само 40% становништва. Остали чекају, оклевају, одлажу време када ће наћи начин како да се пријаве и тако одмиче време за промптну масовну имунизацију. Посебно је отежано пријављивање да се добровољно вакцинишу људи са села.
Треће, највећа опасност од даљег ширења епидемије COVID-19 у Србији представљају највећа жаришта епидемије: Београд, Нови Сад, Ниш, Крагујевац и др. Потребно је енергично и хитно спровести имунизацију становништва у њима. У Београду, тек је четвртина, од потребног броја становништва вакцинисана другом дозом; све друге мере су се показале безуспешне да угасе епидемију у њему.
Један мудри лекар у једној емисији помену да се оваква епидемија не може гасити баштенским цревом. Ми, управо тако гасимо епидемију у жариштима. Када ватрогасци гасе пожар прво гасе кућу која гори док је не угасе, а о осталима у околини воде дужну бригу да и њих не захвати пожар. Из поменутих великих жаришта епидемије корона вируса, на све стране, сваког дана, вируси шире пожар епидемије по Србији.
Четврто: у Србији још увек постоје простори где се корона вирус није појавио, или се појавио у спорадичном облику. Сада би требало да локалне самоуправе и домови здравља и здраствени радници у сарадњи са народом на тим просторима, спроведу масовну имунизацију становништва и тако створе епидемиолошку баријеру која ће спречити COVID-19 да се тамо шири.
Елем, годину дана после почетка епидемије вируса COVID-19 у Србији, имамо једну, једину велику шансу да угасимо епидемију – вакцинама. Успех у борби против COVID-19 је надохват руке. Од одлуке да се добровoљно вакцинише, у интересу свих људи у својој околини, од сваког појединца, зависи колико ћемо успети у томе.
