Почећу од задате чињенице да се уређеност и величина једне заједнице огледа у њеном односу према најслабијима, а особе са инвалидитетом су свакако најслабији и најрањивији чланови друштва када говоримо о учешћу у саобраћају.
Сабраћај је једна од четири егзистенцијалне функције сваког животног простора (рад, становање, рекреација и саобраћај) чији је циљ повезивање осталих функција уз што мање негативних ефеката.
У данашњем свету достојанствен живот је практично незамислив без права на слободно кретање. Да би се ово основно људско право остварило неопходно је пре свега обезбедити приступачност саобраћаја особама са инвалидитетом. Да ли се и коликој мери у нашој држави ради на томе можемо видети по томе што целокупна саобраћајна инфраструктура није прилагођена и намењена особама са разним врстама инвалидитета.
Надлежне службе и институције у Републици Србији не само да не примећују особе с инвалидитетом у саобраћају, већ и саме креирају простор у којем особе са инвалидитетом не могу равноправно учествовати у саобраћају.
Наши суграђани са оштећеним видом, свакодневно на постојећој саобраћајној инфраструктири наилазе на низ препрека и баријера које им онемогућавају самостално и безбедно кретање. Тротоари се често користе као паркинг места, што особе са оштећеним видом приморава да ступе на коловоз како би их заобишли, а то су ситуације у којима морају да се ослоне на слух не би ли чули да ли у том тренутку пролази неко моторно возило. Такође је честа појава да несавесни (пре би се рекло бахати) возачи заустављају или паркирају возила на самом пешачком прелазу што такође отежава њихово кретање.
За особе оштећеног вида просторна оријентација представља сложен и захтеван изазов. Ретки су локалне самоуправе у Србији у којима постоји бар један тротоар који је опремљен траком водиљом за особе које се крећу уз помоћ белог штапа. У Бору, граду у коме живим и радим, у појединим градским насељима уопште не постоје тротоари!
Јавни градски превоз широм наше земље уопште није опремљен говорним аутоматом, како би особе оштећеног вида могле да чују на којој се станици налазе. Такође, аутобуске станице у земљи немају разглас, како би се особе оштећеног вида могле упознати са редом вожње.
Један од већих проблема је и немогућност да особа с инвалидитетом похађа практичну обуку за возача, услед непостојања ауто-школе која има прилагођен аутомобил. Члан 231. Закона о безбедности саобраћаја (у наставку текста ЗОБС) дословно каже: „Оспособљавање кандидата за возача који је особа са инвалидитетом, може се обављати на возилу произведеном или преправљеном у складу са његовим потребама…”. Сада се поставља питање да ли неко у Србији ради на томе да нашим суграђанима омогући обуку и обезбеди возило које би задовољиво техничке критеријуме?
За особе које се крећу помоћу инвалидских колица или помоћу других помагала велики проблем представљају високи тротоари, високоподни аутобуси итд. Ако погледамо како су уређени прилази и улази у јавне установе као што су школе, факултети, домови здравља, болнице, јавна и комунална предузећа итд. приметићемо да у већини случајава не постоје рампе, држачи и сл. које би омогућиле приступачност особама са инвалидитетом тим установама.
Проблеми са којима се сусрећу особе са инвалидитетом у саобраћају дубоко задиру у питање саобраћајне културе, толеранције, међусобног разумевања и поштовања, као и породичног васпитања. И тако имамо ситуацију да возачи редовно паркирају на местима која су резервисана за особе са инвалидитетом, иако је члан 66. ЗОБС дефинисано да: „Возач не сме да заустави или паркира возило на паркинг месту које је допунском таблом саобраћајног знака или ознаком на коловозу обележено као место за паркирање за возила за особе са инвалидитетом, ако на возилу не поседује одговарајућу ознаку”.
Није ретка појава на нашим путевима и улицама да возачи немају разумевања према слабијим и рањивијим учесницима у саобраћају, и да у ситуацијама у којима су обавезни да стану на пешачком прелазу то не чине, иако је ЗОБС дефинисано да: „Уколико су пешаци деца, немоћна лица, слепе особе које се крећу уз употребу белог штапа и/или пса водича, особе са инвалидитетом које се крећу у инвалидским колицима, или за кретање користе друга ортотичко – протетичка помагала, возач је обавезан да заустави возило и да их пропусти”.
Проблем безбедности особа са инвалидитетом у саобраћају је комплексан и вишедимензионалан и зависи од више фактора, јер сваки облик инвалидитета је различит и захтева другачији приступ.
Како би уопште почели са решавањем постојећих проблема и одговорили на све потребе које муче наше суграђане са инвалидитетом морају бити укључени сви релавантни друштвени чионици и надлежне државне институције.
Ако желимо да створимо и омогућимо безбедно учествовање у саобраћају особама са инвалидитетом неопходно је да се приликом изградње нових саобраћајница или реконструкције постојећих консултују управо они, како би указали на све могуће проблеме и препреке са којима се свакодневно сусрећу.
У складу са тим у Бору смо покренули мобилну апликацију www.bor.sigurnestaze.com преко које грађани могу да пријављују саобраћајне проблеме у граду. Више о апликацији и њеној улози можете прочитати на овом линку.
Свакако нам је неопходан другачији приступ саобраћајном обилковању простора, а посебно за особе за инвалидитетом, имајући у виду све проблеме са којима се сусрећу свакодневно у саобраћају. Мишљења сам да нам је потребна примена „Хуманог инжењеринга“. Концепта који се у основи фокусира на човека и окреће стварним захтевима и проблемима које имају крајњи корисници.
Овај принцип заправо представља скуп саобраћајних, урбанистичких, грађевинских, архитектонских и других мера са циљем формирања јединственог, безбедног, амбијентално прихватљивог и подједнако доступног простора за особе са инвалидитетом обезбеђујући им адекватну инфраструктуру и подршку, како би сви корисници имали подједнако право и могућност за учешће у саобраћају.
Улица је основни архитектонски простор града, није намењена само за кретање моторних возила, већ и за кретања осталих учесника у саобраћају. Крајње је време да надлежне државне институције пруже системску подршку за промоцију урбане и микро-мобилности које би свакако добринеле и створиле услове да особе са инвалидитетом могу безбедно да учествују у саобраћају.
О предностима које микро-мобилност (електрични тротинети) пружа особама са инвалидитетом можете прочитати на овом линку.
У близина објеката велике атракције као што су школе, факултети, болнице, домови здравља, тржни центри, пијаце, јавне и комуналне установе, старачки домови итд. треба размислити о пројектовању зоне 30 и зоне успореног саобраћаја. И ово су управо локације на којима нам је потребна примена „Хуманог инжењеринга“.
Више о предностима ових зона и да ли су нам потребне можете прочитати на следећим линковима: Да ли су нам потребне зоне 30? и Да ли су нам потребне зоне успореног саобраћаја?.
Градска управа је јавни сервис свих грађана, те је стога дужна и у обавези да решава све проблеме на својој територији (комуналне, саобраћајне, урбанистичке…). На крају се поставља питање да ли су наше локалне самоуправе управе широм Србије способне и спремне за овако нешто?
Да ли имају кадар који је образован и стручан да се позабави проблемима саобраћаја и уређењем града? Да ли људи који су задужени за решавање ове врсте проблема прате иновативна и практична решења која се већ одавно примењују у градовима широм света? Питања је свакако безброј, док одговори изостају.
