У оквиру пратећег програма „Зоранових дана”, у Зајечару је одиграна руска монодрама „Москва прича” по тексту Јулије Поспелове, у режији Александра Рјаписова и у извођењу Наталије Кузњецове, из позоришта у граду Нижњи Новгород у Русији.
Мало је рећи да је ова камерна представа одушевила публику, она је фасцинирала гледаоце. Пре свега захваљујући изванредној глуми Наталије Кузњецове која говори кроз више гласова и пева уживо, у пратњи на гитари композиторке представе Валентине Лимонове.
Упркос језичкој баријери, Наталија је успела да пренесе емоцију гледаоцима који и сами учествују у представи. Наиме, сама инсценација почиње као концерт – сачињена је од различитих нумера, па и оних за плес. Глумица комуницира са публиком обраћајући им се или као лирским реципијентима или као гледаоцима, када их на пример замоли да се окрену и суоче са радњом.
У изјави за „Фестивалске новине“ Наталија Кузњецова истиче да је представа „Москва прича“ постављена по тексту Јулије Поспелове, који је написан по књизи „Двадесет писама пријатељу“ Светлане Алилујеве , једине ћерке диктатора Јосифа Висарионовича Стаљина.
„Ја у самом комаду не играм лик Светлане, већ, као што се и каже у наслову представе „Москва прича“, заправо кроз мој лик цела Москва, цела држава говори, смеје се, плаче и пева, вришти, сведочи о том страшном времену које је утицало на људске судбине.“
Валентина Лемонова истиче да је цела представа веома интересантно постављена
„Њен радни назив је био „Прича о глумици и једном микрофону“. Заправо се ради о врло интересантним акустичним решењима, јер људи који гледају представу схватају да је глумица на десет различитих тачака. Ово није класична представа у којој је глумица на сцени, а гледаоци у публици. Гледаоци су део простора, а глумица је свуда око њих. У неким моментима ће је само чути, а неће је видети. Моћи ће да осете и чују њене емоције и то је један веома интересантан експеримент.“
На крају представе смрт жртве и тиранина зближава се у једној тачки заплета, а јунакиња/приповедач/глумица обучена у отрцани капут, са капом са ушним капцима и чизмама пролази поред публике и иде у даљину – што представља слику земље која оплакује свог окрутног „оца“ и милиона своје деце, убијене по његовом наређењу или нестале непознате у његовим логорима.
И Наталија и Валентине су веома срећне што њихова представа учествује на једном оваквом позоришном фестивалу који постоји већ 30 година.
„То је за нас посебна част. Гледале смо и филм о Зорану Радмиловићу. Валентина и ја смо под изванредним утисцима и велика је ствар што је такав филм о глумачком великану поклоњен гледаоцима“, каже Наталија Кузњецова.
Директор зајечарског позоришта Владимир Ђуричић уручио је Наталији Кузњецовој плакету са ликом Зорана Радмиловића, у знак захвалности за учешће на Фестивалу.
