У оквиру 32. „Зоранових дана“ у Зајечару, приређена је промоција монографије „Рената Улмански – Његово величанство Случај“.
Промоција је приређена у Позоришном музеју у Зајечару.
„Дух лепоте свог карактера и благости свога живота, уз особени таленат и животну марљивост, Рената носи у свим својим представама од ‘Пенџера равнице’, ‘Улоге моје породице’, ‘Пурпурног острва’, ‘Косанчићевог венца’, ‘Марије Стјуарт’, ‘Светог Георгија’, ‘Дивова с планине’… Како то она изводи, не умем да објасним, знам само да остаје, опстаје и не заборавља се. Ни када је посматрам из дворане, ни када сам са њом на сцени, јер то је Рената Улмански, она која је била и остала Велика Особа“ – ово је виђење глумца Светозара Цветковића, једно од прибележних у књизи „Рената Улмански/Његово величанство Случај“ коју је приредио Марко Мисирача.
О глумици су, поред приређивача, говорили глумац Милан Цаци Михаиловић и позоришни критичар Александар Милосављевић. О себи мање, а више о другима говорила је и Рената Улмански.
Ова монографија, како је то појаснио Марко Мисирача, пратећи је део награде – статуете „Јоаким Вујић“, коју Књажевско српски тетар додељује за изузетан допринос позоришној уметности у Србији. Додељује се од 1985. и списак добитника је импозантан и на њему су имена не само глумаца, већ и театролога, редитеља, сценографа, костимографа, писаца. Рената Улмански је награду добила 2017. а књига је изашла тек недавно. Ова глумица остварила је више од стотину улога у позоришту, филму, ТВ серијама и играла у Народном позоришту у Београду, Српском народном позоришту, Београдском драмском позоришту и Атељеу 212, а публика је у кратком, десетоминутном филму, делу серијала „Глумац је глумац, је глумац“ могла да види неколико глумачких лица Ренате Улмански.
„Захвалан сам госпођи Ренати што сам имао прилику да уђем у тај времеплов“ казао је приређивач књиге Марко Мисирача присећајући се почетака рада на овој књизи.
У овој књизи се налази скенирани пожутели плакат из 1933. из сарајевског Народног позоришта као доказ да је у њему једна четворогодишња девојчица рецитовала Чика Јову Змаја.
„Од тог догађаја, једна дуга, величанствена уметничка одисеја протеже се све до данашњих дана, до последњих улога на Радио Београду 2016. у Ричарду III. Заиста је био невероватан изазов ући у овако нешто, поготово што госпођа Рената Улмански није ниједног тренутка осећала да заслужује да се прича о њеном уметничком путу стави у корице. Зато је процес убеђивања и заједничког налажења пута како то да изгледа трајао мало дуже. Она се, као ретко ко од глумаца, изузетно литерарно изражавала у разним приликама говорећи о другима, колегама из света позоришта са којима је радила, па ми се учинило да је прави пут да кроз причу о тим другима, великима, а имала је срећу да буде уз те велике током своје каријере, да то буде начин како да почнемо ову причу“ испричао је Мисирача, додајући да је пут био дуг и да је књига рађена скоро пет година.
Рената Улмански је на даскама које живот значе била и са Миланом Цацијем Михаиловићем који је бираним речима и са дубоким поштовањем говорио о њој.
„После више од 20 представа у Атељеу 212 које су нас заувек повезале од мог почетка и ‘Пурпурног острва’, па до ‘Прославе’ деценије су прошле. Сетим се неких детаља: нашег фотографисања испред Карденовог позоришта и кицмоца, непостојеће врсте колача у Косанчићевом венцу, па све до представа које смо морали да играмо ‘под околностима’ у видкацијевим мајицама. Волим и веома поштујем госпођу Ренату Улмански и увек ми је била драгоцена њена реч и као колеге и као публике. Непогрешиво је увек знала да каже праву реч, на чему само јој и дан, данас захвалан. Дошао сам у Зајечар да будем део ове свечаности и да се још једном најискреније и дубоко поклоним својој драгој колегиници“ поручио је Цаци Михаиловић.
О Ренати Улмански говорио је и позоришни критичар Александар Милосављевић, који је решио да на овој промоцији демантује самог себе, будући да је на некој од претходних рекао да је она скромна жена.
„Чим сам то рекао, знао сам да сам погрешио и дуго ме је то мучило. Заиста мислим да је скромност за скромне и схватио сам да она није скромна особа, већ нешто сасвим друго. Она је повучена особа и то је огромна разлика. Скромност је за скромне, јер они вероватно немају шта да понуде. Није то само самокритичност скромне особе, то је спремност особе која има огромне капацитете да се свесно повуче у други план да би увек имала критички одмак према ономе што она ради. То је у позоришту изузетно ретко, да имате особу у чије мишљење, у чији глумачки инстинкт, глумачко-занатско знање, у чији глумачки, уметнички капацитет имате поверења. Мало је особа у позоришном животу Србије који имају то поверење својих колега, какво има Рената Улмански“ казао је Милосављевић, наводећи да се она у дугој и веома успешној каријери непрестано повлачи у други план.
Рената Улмански, мислећи на великог Зорана Радмиловића, који како наглашава само тренутно није ту, а који је присутан у целом граду, парафразирала је Нушића наводећи да је хумор нешто неопходно да тешкоћу живљења лакше савладамо.
„Осећам потребу да нешто кажем о нашем одсутном домаћину, са којим сам се дружила од како сам ногом ступила Зајечар. Хумор и хуманост су еквиваленти. Мислим да је ту поруку нама Зоран уцртао целим својим бићем. Ми смо имали једног изузетно хуманог колегу, имала сам предност да будем његов колега, четири године смо на радију били брачни пар, Јован и Стана, па сам врло добро знала све мане свог супруга, који је умео да буде мргодан“ рекла је Улмански.
Присетила се и сутуација када Зоран није био расположен за снимање радио емисија, а посебно је издвојила два Зоранова ћутања.
„Сви су глумци моћни, реч је њихов алат, а ја хоћу да говорим о маестралном ћутању. Зоран је играо Милоша Обреновића, а ја његову жену Љубицу. Добар, велики, разуман редитељ Муци Драшкић је знао како да пласира сцену. Љубица, након убиства Милошеве љубавнице долази код Милоша који хоће да је склони. Седамо на једну клупу на самом просценијуму и Муци окрене Зорана лицем публици, мене леђима. Говорим како смо се некад волели, да ме је преварио, напустио, ја сипам свој живот. Велики Зоран све то полако одгледа и нешто у том Милошу проговори и он врло несмело крене руком ка мојој руци. Нагло је тргне и каже: сиктер. Ја одем, он добије аплауз“ испричала је Рената Улмански.
Присетила се такође и представе „Санта Марија дела Салуте“ у којој је Радмиловић играо Лазу Костића и сцене када му саопштавају да је умрла Ленка Дунђенрски.
После дуготрајног аплауза и бројних сузних очију у публици, директор зајечарског театра Владимир Ђуричић уручио је Ренати Улмански плакету за допринос култури српског народа и статуету Зорана Радмиловића којој се глумица неизмерно обрадовала.
