Српска православна црква 27. јануара слави дан свог утемељивача – Светог Саву. Од половине 19. века Савиндан се слави као школска слава. Свети Сава је слављен и као заштитник заната.
Савиндан се обележава у част првог српског архиепископа, просветитеља и творца законодавства. Свети Сава се сматра зачетником српске средњовековне књижевности и заштитником просветних установа.
Свети Сава је установљен као школска слава на предлог Атанасија Николића, ректора Лицеја у Крагујевцу, 2. јануара 1840. године, одлуком Совјета Књажевства Србског и исте године прослављан у Крагујевцу и Београду.
У одлуци Попечитељског пресвјештенија представници државне и црквене власти прописали су да се Свети Сава проглашава за патрона свих наших школа и да се од тада мора свечано прослављати. Савиндан се прослављао као школска слава све до 1945. године, када је укинут одлуком тадашњих власти. После полувековне забране, 1990. године поново се обележава као школска слава.
Свети Сава се сматра зачетником српске средњовековне књижевности, стога је и заштитник просветних установа.
Рођен је 1169. године као најмлађи син српског жупана Стефана Немање. Световно име било му је Растко. Одрекао се световног живота и замонашио веома млад, око 1192. године, на Светој Гори, у руском манастиру Свети Пантелејмон. У Никеји је 1219. од византијског цара Теодора Ласкариса и васељенског патријарха Манојла и Харитопула издејствовао аутокефалност (самосталност) српске цркве и српску архиепископију. Умро је у Трнову 25. јануара 1236. године, на повратку из ходочашћа у Јерусалим, после једне дипломатске мисије за бугарску архиепископију. Према записима из тог времена, глас о смрти Растка Немањића стигао је у Србију 27. јануара, па се у СПЦ на тај дан служе литургије.
Његове мошти су из Трнова пренете у Србију и сахрањене у манастиру Милешеви 1237. године.
У време Банатског устанка, 1594. године, велики везир Синан паша наредио је да се мошти Светог Саве однесу из манастира Милешеве и спале у Београду, на Врачару.
Свети Сава је иза себе оставио више писаних дела, а најзначајнија су: „Житије Светог Симеона“, „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“, „Законоправило“.
У појединим крајевима пре Савиндана се постило седам дана, а онда се тог дана прослављало свечано.
Многе занатлије у Србији сматрале су Светог Саву својим заштитником и узимале његов дан за еснафску славу. Такође, и пастири су га сматрали својим заштитником, па су многи обичаји везани за данашњи празник у вези са вуковима и стоком.
Према веровању, ако на Светог Саву грми, десиће се важни догађаји.
Пред овај дан стока не сме се терати у шуму, јер ће иначе све пострадати од вукова.
На овај празник ништа не би требало радити оштрицама и сечивом како би вуковима чељусти остале склопљене. Постоји веровање, да жене на овај дан ништа не треба да боје у црвено како вукови не би поклали стоку.
Према легенди, где Свети Сава дотакне штапом ту се појављује извор са лековитом водом, о чему сведоче бројни називи лековитих извора са његовим именом.
Име Светог Саве носе многи топоними, као што су Савина, Савиница, Савина вода, Савина греда, Савина стопа, Савин извор, Савин поток, Савина страна, Савин кук, Савино почивало.
