Данас се у свету обележава Први мај – Међународни празник рада. И ове године га дочекујемо у пандемијским условима. Током протеклих годину дана многе ствари и навике у нашим животима су се промениле, а пандемија је увела своја нова правила.
Први мај ће ове године, други пут заредом, протећи без протестног окупљања и протестне шетње радника у организацији синдикалних централа.
Главни разлог за то свакако је епидемија корона вируса и мере заштите од ширења заразе, мада се иза одлуке о неизласку на улице, бар код неких централа, може наслутити и резигнираност због тога што ранији протести и захтеви нису уродили плодом.
Празник рада обележава се 1. маја, на дан када су радници у Чикагу 1886. штрајком и протестима почели да се боре за осмочасовно радно време. Трећег маја дошло је до сукоба радника који су били чланови синдиката и штрајкбрехера. У сукобе се умешала полиција, а четири припадника синдиката је убијено.
Наредни дан на Тргу Хејмаркет анархисти су организивали демонстрације. Особа чији идентитет није утврђен бацила је тада бомбу којом је убијено седам, а рањено 67 полицајаца. Осам анархиста је ухапшено, оптужено за убиство и осуђено на смрт, иако њихова кривица није утврђена.
На првом конгресу Друге интернационале 1889. одлучено је да се наредне године одржи велика манифестација којом ће се прославити 1. мај у знак сећања на аферу Хејмаркет у Чикагу, али и као вид борбе за радничка права.
Други конгрес Радничке интернационале је одлучио да се од 1890. године, 1. маја широм света одржавају масовне манифестације, демонстрације и штрајкови, као један од видова класне борбе, што је до краја 19. и почетком 20. века добило масовне размере.
У многим европским земљама и америчким градовима 1890. године радници су изашли на улице тражећи, као и у Чикагу, осмочасовно радно време. У Немачкој је дошло и до нереда када се у протесте умешала полиција, а у многим градовима демонстрације су одржане упркос претњама власти да ће полиција растерати учеснике.
Обележавање Празника рада у Србији прешло је дуг пут — од забране одржавања којој су пркосили радници протестним шетњама, бојкотом рада и зборовима, преко првомајских уранака до обавезе коју је увео Тито 1945. године. Слављење тог празника представљало је борбу не само за радничка, већ и за политичка права и слободе.
У Србији и региону временом је постао обичај да се тог дана у зору излази на Првомајски уранак.
Првомајски уранак је народни обичај и светковина која се састоји у томе да се 1. маја порани у природу или чак да се оде дан раније и уз логорску ватру проведе ноћ. Најчешће се током уранка спрема неко јело у котлићу или на роштиљу. Међу Србима је овај празник веома распрострањен. Готово сваки град у Србији има своја традиционална првомајска излетишта, а најчешће су то зелене површине изван града.
У северној и централној Европи, ноћ уочи првог маја се назива Валпургина ноћ (по Светој Валпурги). То је прослава плодности, приликом које се пева и пије до дуго у ноћ и пале се ватре.
