Српска православна црква и верници славе 27. октобра празник посвећен Преподобној мати Параскеви, у народу познат као Света Петка.
Овој светитељки, верници се обраћају молитвом за помоћ и спас од болести и других животних невоља.
Света Петка у српском народу веома је поштована и цењена, поготово међу женама чијом се сматра заштитницом.
Њен култ негује се вековима у југоисточној Европи, како код Срба, тако и код Грка, Румуна, Бугара, а поштују је и поједини нехришћански народи на средњем истоку. Према предању, Света Петка је помагала болесне и хранила гладне.
Верници јој се обраћају молитвом за помоћ и спас од болести и других животних невоља. Поред храмова посвећених Светој Петки често се налазе извори лековите воде коју људи узимају верујући да ће им залечити ране и заштитити их од болести.
Рођена је у Епивату, код града Каликратије у Малој Азији, при крају 10. или почетком 11. века. Потицала је из имућне и побожне породице. Замонашила се после смрти родитеља у цркви Свете Софије у Цариграду, где је добила име Параскева.
Према предању, многе године провела је у пустињи, у посту и молитви и усамљеничком животу. Предање даље каже да јој се у сну јавио анђео и упутио у отаџбину да шири веру Христову. Зато се Света Петка на иконама представља у монашкој одећи, са крстом у руци.
На њеном гробу, каже легенда, догађала су се чуда. Бугарски цар Јован Асен 1238. године, према једнима је отео, а према другима једноставно пренео мошти свете Параскеве у свој престони град Трново.
Кад су Турци освојили Бугарску, мошти су пренете, по заповести султана Бајазита, у молдавски град Јаши.
Кнегиња Милица успела је 1396. да измоли светитељкине мошти и сахрани их у цркви Ружици, на Калемегдану.
Султан Сулејман Други пренео је мошти свете Параскеве 1521. у Цариград.
Коначно, 1641. цариградски патријарх Партеније поклонио је мошти молдавском кнезу Василију Лупулу који их је пренео у Јаши и положио у Цркву Света три јерарха, где су и данас.
ЕВО КАКВА СУ ВЕРОВАЊА
Народна веровања кажу да на данашњи дан не сме да се пере веш, да се шије, да се ради тежак посао, а поготово то не треба да раде жене.
Многи који верују у Свету Петку, тврде да се она увек одазове молитвама, посебно за здравље и срећу породице. Али, кад је неко једном призове у свој дом, она касније долази и непозвана, кад год породици прети нека несрећа.
Јавља се и упозорава своје вернике углавном кроз снове. Свету Петку, на њен дан, 27. октобра многи призивају у помоћ, палећи тамјан и заливајући славски хлеб црвеним вином, помињући у молитвама Петковицу или Пејчиндан. Потом попију воду сакупљену с извора уз манастире посвећене њој. Та се вода назива аџијама.
Њоме у поноћ треба угасити и свећу која се тај дан, држи упаљена 24 сата. Свећа се чува до следеће славе јер има својство заштитника.
А од колача који је исекла, или домаћица или жена гост која је прва стигла, треба сачувати мрве. После поноћи их ваља посути по тавану куће или под кревете. Снови који се те ноћи сањају биће пророчки, тврди традиција. И додаје да ће девојке које сачувају мрвице, пошто су појеле парченце хлеба намењеног Светој Петки, те ноћи видети и своју судбину, и будућег мужа у сну.
Црквени календар прописује да се на овај дан мрси, али у неким деловима Србије се уврежио обичај да само жене посте и то шест дана уочи Свете Петке, а онда седми дан на празник велике светитељке и оне мрсе. Према веровању, на овај дан жене не месе хлеб, али припремају ручак на уобичајен начин. Ноћ уочи празника се читава породица моли за помоћ светитељки.
Ови обичаји варирају у зависности од региона и локалних традиција.
