Поводом 38 година од смрти Зорана Радмиловића, великана југоловенског и српског глумишта, рођеног Зајечарца, у дворишту Позоришног музеја у Зајечару, на сцени “Ненад Цигановић” емитован снимак представе „Атељеа 212” из Београда „Корешподенција”, по тексту Борислава Пекића, у адаптацији Борислава Михајловића Михиза, у режији Арсенија Јовановића.
Публика је уживала у култној представи из 1980. године у којој поред Радмиловића играју Бата Стојковић, Милан Цаци Михаиловић, Мира Бањац, Ружица Сокић, Аљоша Вучковић… речју плејада изванредних глумаца, писаца, редитеља.
У надахнутом обраћању пре почетка пројекције, историчарка уметности у Позоришном музеју Марија Симоновић је поред осталог говорила о томе шта би требало да научимо од Радмиловића.
„Прво што бисмо могли да научимо јесте да мало више волимо Зајечар и да мало лепше о њему говоримо. Зоран је, чини ми се, користио сваку прилику да спомене Зајечар. Зајечар је био инспирација за његове штосеве и анегдоте. Њагове чувене импровизације носиле су у себи зајечарски дух. Зајечар за њега није био само инспирација, већ и уточиште, његово мирно место. Говорио је често да га Зајечар и његови пријатељи из Зајечара враћају на земљу и да након боравка овде у Београд одлази прочишћенији и мирнији. Друга ствар коју можемо научити јесте да је свакоме од нас неопходна игра и да свако од нас носи у себи дете које је с времена на време битно разиграти. Зоран је говорио како се он у ствари на сцени игра уместо нас, гледалаца који немамо довољно времена или довољно маште за игру. И трећа ствар коју можемо научити од Зорана јесте шта је суштина позоришта. У једном интервују из 1965. рекао је да је поверовао да ће постати глумац оног тренутка кад је схватио да се тако може помоћи људима да забораве на своје проблеме, макар на кратко, макар на та два сата колико траје позоришна илузија“ казала је Симоновић.
И као што рече Марија, уз снимак „Корешподенције“ у којој је Зоран играо, публика је заборавила на своје потешкоће и истовремено, још једном, сачувала од заборава Зорана.
