У оквиру пратећег програма „Зоранових дана”, у Центру за културу у Котлујевцу синоћ је приказан документарни филм о глумцу Десимиру Деску Станојевићу под називом „Живот је мјузикл”. О великом глумцу потом су говорили његови пријатељи и поштоваоци. Продуцент филма Оливер Пауновић је истакао да је Деско био његов пријатељ кога је много волео и поштовао.
„Пријатељство је било толико велико да је Деско говорио како сам му ја као син, тако да ми је много драго што сам урадио овај филм о њему јер је он заслужио једну овакву причу. Овај филм је затворио „Филмске сусрете” 2018. године у Нишу, након тога је учествовао на разним фестивалима, како у земљи, тако и у иностранству. Деско није само локална нишка прича, него национална, српска, југословенска. Драго ми је што је он у филму успео да исприча причу о свом животу. Десимир Станојевић није био само глумац, имао је много великих дарова. Знао је да свира гитару, да запева, да заплаче, да подучи, да саветује, знао је све”, рекао је Пауновић.
Ивана Недовић глумица нишког Народног позоришта овај филм је први пут гледала на „Филмским сусретима” у Нишу 2018. године са Деском и његовом супругом, Надом Станојевић, за коју каже да је сценариста филма.
„Ово ми је други пут да гледам овај филм и није ми ни лако, ни добро. Нећете ми замерити, али Деско је био мој учитељ, јер ја нисам завршила академију, али сам завршила глуму у класи Десимира Станојевића и не само ја, него много тада младих људи који су почели у његовом Позоришту младих ’Трећа половина’ које је он покренуо са Миком Тамбуром. Било нас је пуно, неке од њих и ви знате, Јована Крстића, на пример. Сви смо ми учили глуму од Деска. Касније, он је био мој узор у сваком погледу. Ја сам га волела и као приjaтеља и као човека, јер је Деско био један непосредан лик потпуно искрен, шармантан, бритак, некад врло непријатан. Умео је да буде страшно надрндан, али обично кад је најнадрнданији, знајте да је најосетљивији, најрањивији и то је био, да тако кажем, неки његов одбрамбени механизам. Они који су га познавали знали су да то произилази из његове несигурности и његове осетљивости.’’
„Оно што је мени такође значајно, а тиче се Деска је то што је убедио нишко Народно позориште и нас глумце да одиграмо један прави бродвејски мјузикл. То је била његова мисија и свакако је оставио трага у нишком театру. Био је велики шармер, није волео да учи напамет текст, али је зато био невероватан, како се то каже, хватач суфлера. Једино то од њега нисам могла да научим и увек сам му се дивила на томе. Био је и против мистификације овог нашег посла и свега што је радио и мислим да је и у том смислу био искрен.”
Мирољуб Јовановић, познатији као Мика Тамбура је рекао како ће захваљујући Оливеру Пауновићу прича о Деску живети заувек.
„Деско се крстио кад му је Оливер предложио да сниме филм јер се углавном прави филм о некоме ко је отишао. Сетио сам се само два детаља који говоре доста о њему. Деско је имао много веће десно уво, рекла је то већ Ивана, је је са десне стране био шаптач у Народном позоришту, а иначе нишко Народно позориште је познато по тим глумачким егзибиционистима, јер све што је требало да се каже у представи играло се на десној страни позоришта због текстова које су шаптачи добацивали глумцима. Притом, ја не желим да их критикујем, него је то само још један шармантни детаљ у причи и о Деску и о Народном позоришту.”
Оливер Пауновић је подсетио присутне да ће до следећих „Зоранових дана” бити готов филм и о Зорану Радмиловићу, чији је копродуцент зајечарско позориште.