У читалишту Матичне библиотеке „Светозар Марковић”, 25. априла од 13 сати, одржана је промоција књиге „У свету занатства и уметности — грнчар Велимир Ђорђевић”, која је недавно изашла из штампе.
Публикацију потписују аутори: др Дејан Kрстић — етнолог, антрополог и музејски саветник у Народном музеју у Зајечару, и Виолета Станковић Анђелковић — виши библиотекар Матичне библиотеке „Светозар Марковић” у Зајечару. Поводом педесет година рада Велимира Ђорђевића (1967–2017) , као круна стваралаштва овог занатлије и уметника, изашла је из штампе књига у пет стотина примерака, 28 по реду објављена у едицији „Пограничје”, коју уређује универзитетски професор Машинског факултета Универзитета у Нишу, др Драгољуб Ђорђевић.
Монографија је припремљена у оквиру пројекта „Одрживост идентитета Срба и националних мањина у пограничним општинама источне и југоисточне Србије”, који се изводи на Универзитету у Нишу, на Машинском факултету, а финансира га Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.
Издавачи овог дела су такође и „Прометеј” из Новог Сада, као и Матична библиотеке „Светозар Марковић” из Зајечара.
Рецензију за ову монографију написали су, поред проф. др Драгољуба Ђорђевића и доц. Петко Христов (Етнографски институт и Музеј, БАН, Софија, Бугарска), као и др Дејан Вукићевић — библиотекар саветник Народне библиотеке Србије.
У првом делу књиге је биографија под називом „Велимир Ђорђевић: Бард пиротског грнчарства”, у којој Kрстић пише о грнчарству на Балкану, три грнчарске школе а као најзначајнију, најразноврснију по украсима, школу са највише домета издваја пиротско белопаланачку грнчарску школу. Мајстори ове школе су били и печалбари, па су на тај начин оставили свој печат по целом Балкану. Најистакнутији припадник ове школе био је управо Велимир Ђорђевић, који се давне 1967. године населио у Зајечар.
У првом делу Kрстић разлаже Ђорђевићев пут, његову животну причу, од рођења до грнчарсске радионице. Велимир Ђорђевић је специфичан по томе што је један од ретких на Балкану који је из занатства закорачио у уметност. Kолико је значајан његов рад потврђује чињеница да је од 1968. године до данас имао велики број самосталних и колективних изложби, а да су његови радови, у оквиру бивше Југославије при представљању народне уметности земље, дошли и до Јужне Америке и до Африке.
Између два блока налазе се фотографије у боји које прате ову предивну причу.
У други део монографије смештена је „Библиографија Велимира Ђорђевића”, која чини скуп информација поводом информација везаних за тему истакнутог грнчара Велимира Ђорђевића, које су систематизоване и дате јавности на увид. Укупно је нађено 620 библиографских јединица о овом уметнику, које су подељене у две велике тематске целине. То су пре свега текстови о Велимиру Ђорђевићу: изложбе, манифестације, сајмови, оцене, ликовне колоније, док је друго поглавље, које носи назив „Публиковани радови Велимира Ђорђевића”, цело уређено по хронолошком принципу, и садржи библиографију ликовних прилога Велимира Ђорђевића.
Библиографију на крају употпуњују и регистри који садрже библиографске јединице са именима аутора и личности, текстова о Велимиру Ђорђевићу или његових публикованих радова, називи часописа са трагом о овом барду пиротског али и српског грнчарства. Аутор другог дела публикације је Виолета Станковић Анђелковић — виши библиотекар Матичне библиотеке „Светозар Марковић” у Зајечару.
