У читалишту Матичне библиотеке „Светозар Марковић”, јуче 6. јуна одржано је предавање Горана Јанићијевића „Читање слика” под називом „Иконологија импресионизма и натурализма Емила Золе у Лесинговом огледалу”. Горан Јанићијевић је појаснио да је најављеној теми „Сликарство импресионизма на основу књижевног опуса Емила Золе” подарио нешто наративнију конструкцију наслова.
Јанићијевић је првенствено разрешио питање наслова.
„Под иконологијом се у наслову поново подразумева иконолошки метод у ужем слислу речи по традицији Варбурга и Пановског, о чему је у првом делу ’Читања слика’ било речи, у смислу традиционалног метода историје уметности који се до сада није односио на импресионизам. Импресионизам представља прекретницу у схватању слике, и у схватању значења слике. У истраживању сликарства импресионизма тај метод се ломи према новом методу под називом иконика. Иконика је приступ слици где се у њеном садржају препознаје једно ново значење, долази до укидања преношења домена животне стварности и успоставља се ново значење које има сама слика. Рецимо, кућа више није место за становање него је збир површина, линија, она је импресионизмом распојмљена у својој структури.”
Предавач даље повезује одабране слике са Золиним стваралачким опусом.
„Золина књижевност је потекла из традиције Балзака и Игоа, међутим, ту је опет дошло до једне дивергенције, пре свега мисаоне, у правцу натурализма, управо због тога што је контекст реалног приказивања живота стављен у шири спектар природних феномена, све то посматрајући у Лесинговом огледалу. Лесинг је аутор дела Лаокоон, или ’О границама сликарства и поезије’. И сам Лесинг скулптуру упоређује са Вергилијевим списом како би уочио разлике између књижевности и уметности. Поређењем књижевности и визуелних уметности дошао је до закључка о разликама у односу на које се време појављује у уметности. У књижевности реализма осећа се проток времена. У том смислу визуелне уметности и сликарство на првом месту представљају неку врсту есхатолошке катарзе, јер један тренутак у времену остаје зебележен и дата затечена ситуација се препоручује за вечно постојање.”
„Није непознато да је Зола имао напосредне везе са својим савременицима, а то је забележио у свом ’Делу’, између осталог описује своје рано детињство са Сезаном, и у делу открива како је цела та генерација доживљавала своје место у уметности и своје место у постојању културе. Зола је волео да описује позоришне представе. Он је волео да разобличава чаролију позоришта, па тако и да доводи у питање стварност значења уметности. Слично томе, импресионисти пред сумњу доводе један приказ.”
Јанићијевић вешто даље методом иконологије и иконика, водећи се Лесинговим принципом пореди нека од најзначајнијих дела импресиониста са одломцима Золиних романа, и то оних које је он непосредно познавао и дружбовао са њима од раног детињства, као што је то био чувени Сезан. Сезан је био прекретница у схватању слике уопште.
1. „Зола”, портрет Едуар Мане. Зола је писао апологију Манеа. Слика је у плитком кадру уз мале просторне дубине и ортогоналност пројекције. Треба да означи свечани тон, као у позоришту. Раван и графике носе јапанског сумо рвача, што упућује на симпатије према тој култури и уметности и писца и сликара. Све ово описано је у Золином роману „Страница љубави”, и у њему се сабира кроз лик Елене све оно што Мане пројектује на лик Золе.
Нека од следећих примера које је Јанићијевић навео поредећи их са Золиним одломцима су чувене слике:
2. „Нана”, слика женске фигуре, приказане у истоименом Золином роману. Њене чари довођене су на митолошки пијадестал, у њеном лику долази до идентификације куртизана са богињама љубави.
3. „Испред огледала”, Мане
4. „Олимпија”, Мане. Преко стварности она нас уводи у мит, прекрштених ногу ослањајући се на једну руку, што упућује на Психу и Аријадну.
5. Сезанова слика „Модерна Олимпија”.
6. „Тридесети мај” Kлода Монеа, у којој, као и у Золином опису потпуно недостаје радња.
7. „Читање Пола Лексиса Золи”, Сезан. У свом роману „Дело”, Зола описује како је позирао Сезану, и истовремено се пројектује у лик сликара.
8. „Мост Ажентуал”, Моне
На крају, Горан Јанићијевић закључује да је иконологија метод који је дао значајне резултате у прошлости и који показује да уметност и када говори о свом добу говори истовремено о универзалним стварима. А данас, она је је један од начина како не изгубити везу са цивилизацијом из које смо потекли.
