Једно је ако се тек понекад кладите, а сасвим друго ако то ради константно — ево где се „повлачи црта“ између навике и зависности.
Kладионица има на сваком ћошку. Ако знате тачно где је и ако ретко гледате утакмице без тикета у руци, врло је вероватно да имате проблем. Такође, ако радите нешто, а мало-мало провирујете у мобилни, можда сте већ зависни, а да и не знате.
Проблем зависности од коцкања је један од нарастајућих проблема. Према подацима Института за јавно здравље „Батут” у Србији је од 30.000 до 35.000 људи зависно од коцкања, а још 70.000 је потенцијално угрожено, рекао је гост Београдске хронике, др Ивица Младеновић начелник Kлинике за болести зависности, пише РТС.
Зависност од мобилних телефона не постоји као званична зависност по мерилима Светске здравствене организације. Они служе углавном за приступ интернету, а СЗО је прошле године прогласила једино зависност од видео-игара као званичну болест.
„Лично сматрам да је то енормно велики проблем јер практично од детета од две године до одраслих и старијих људи од 70, 80 година, практично нико не испушта телефон из руке. Мислим да смо постали цивилизација која у великој мери зависна и да немамо решење за то јер је виртуелни свет јако привлачан”, сматра др Младеновић.
Оног тренутка када „навика“ почиње да угрожава наше функционисање, када због ње не извршавамо своје редовне обавезе, када ђаци имају проблема у школи, када се људи задужују да би се кладили, запостављају породицу и друштвени живот, тог тренутка то постаје болест, објаснио је он.
Иначе, додаје др Младеновић, постоји пандемија зависности од интернета. То значи да је пређен праг када је могло да се реагује.
„Постоји зависност од интернета, скидања садржаја са интернета, од праћења садржаја, од куповине преко интернета, од сексуалних садржаја преко интернета, од коцкања и од видео-игара. Све су то посебни типови зависности, али се бојим да ће проћи доста времена док СЗО не препозна сваки од њих”, сматра Младеновић.
Додаје да, по његовом мишљењу, у класификацији болести зависности постоји један лицемерни параграф који каже да уколико због потребе посла проводимо много времена за компјутером и на интернету, да се то не класификује као проблем.
Има ли ефекта забрана коцкања
У психологији човека је да воли да ризикује и да се клади. Забране не доносе много користи, већ само криминализују ту врсту делатности. Едукација и подршка породице, али и повећање животног стандарда, једини су начин да се овоме колико толико стане на пут, сматра др Младеновић.
„Kао психијатар и психотерапеут сматрам да је то проблем, јер није нормално да неко проведе 20 сати на интернету. Запоставља се породица, која је најугроженија у целој овој причи. Проблем је и што деца од малих ногу упадају у виртуелни свет и поставља се питање да ли ће они икада и засновати породицу, јер им је виртуелни свет довољан”, истиче Младеновић.
Институт за ментално здравље има велики број програма за лечење болести зависности и у њима се форсира породична терапија. Полази се од претпоставке да ако је неко упао у проблем, вероватно да је породица макар мало допринела томе. Систем јесте најодговорнији и он би требало да развије механизме да смањи изложеност ризицима, али уколико имамо сигурност у породици, сигурно нећемо развити зависност.
Kлађење пак, додаје доктор, представља вишеструки проблем. Kлађење је, уз апарате, најчешћи вид коцкања и има врло висок адиктивни потенцијал. Већи адиктивни потенцијал има само електронски рулет. Проблем клађења је и у томе што је оно повезано са интересовањем за спорт. Осим тога, ту је и један магијски део који је иманентан свим људима.
„Јако је тешко укинути и забранити клађење јер оно постоји од памтивека, од настанка цивилизације. Подложнији су мушкарци, и однос пацијената који се јављају на клинику је тренутно седам према један у корист мушкараца, мада би по статистици требало да буде два, до три према један”, наводи доктор.
Проблем је и то што у Србији има јако мало кадрова који знају да лече ову врсту зависности, закључује начелник Kлинике за болести зависности, др Ивица Младеновић.
Извор: mondo.rs
