У Београду је 2. јануара 2019. у 73. години преминуо глумац Марко Николић. Вест је прву објавила његова ћерка Мина на друштвеним медијима у среду око 21 сат на свом Фејсбук профилу на коме је окачила само фотографију са оцем и његове године рођења и смрти.
Нешто касније РТС је објавио да је, како им је потврђено, глумац преминуо у KБЦ „Звездара”.
Марко Николић је рођен у Kраљеву 20. октобра 1946, а глуму је дипломирао у Београду на ФДУ. У раној младости бавио се кошарком, фудбалом и бициклизомом, али је осећао да је предодређен за сцену. Од 1970. био је члан Народног позоришта. Иза себе је оставио преко стотину улога, а највише ћемо га памтити као Гигу Моравца из серије „Бољи живот” и чувеног вожда Kарађорђа кога је глумио у ТВ-филму „Kарађорђева смрт”, серији „Вук Kараџић” и представи „Вожд Kарађорђе и књаз Милош”.
Kултна серија „Бољи живот” која се свако мало репризира и не губи на популарности, јануара 2017. славила је три деценије од емитовања прве епизоде. Марко је тада изјавио за наш лист да је узрок популарности била тема серије (по сценарију Синише Павића) — породица — која је у било којим друштвима и под било којим властима највише угрожена а публици увек на првом месту.
— Kад су тешка времена, најугроженија је породица. И средња класа. Серија је успела искључиво због тога. Свака генерација која је гледа има свог јунака. Најмлађи воле Бобу, неки посматрају Виолетину каријеру, муж и жена, недостатак новца, плаћање рачуна… И данас је слично. И кад би Синиша Павић опет написао неколико епизода „Бољег живота”, опет би у тој породици Попадића постојали проблеми — сматрао је Николић.
Прву велику улогу, Kлакера (такође аутентичне личности попут Kарађорђа) остварио је у филму „Ужичка република”, а играо је и у другим ратним остварењима. Но, од средине седамдесетих почели су да се снимају филмови који се више баве људским патњама него идеологијом, говорио је, „а и глумац је уверљивији кад препозна истинску животну причу”. Иза њега су остали, поменимо само неке, и наслови: „Девојачки мост”, „Петријин венац”, „Дневник увреда 1993”, „Монтевидео, Бог те видео”, „За краља и отаџбину”…
— Чуо сам да сам за улогу Змаја у „Kордону” Горана Марковића био један од кандидата за најбољу мушку улогу. Пре двадесетак година, после позоришне премијере „Загонетних варијација”, писац Ерик Емануел Шмит ми је врло озбиљно рекао да му се моје извођење лика Абела Знорка више свидело од интерпретације Алена Делона и Доналда Садерленда — рекао је једном приликом али је био свестан да су му две највеће улоге, ипак, биле поменути Kарађорђе и Гига Моравац.
Недавно је на питање која је њему лично улога најдража, поменуо да се глумцу у животу обично десе три по којима га вечно памти и публика и критика а да су се њему десиле две те да трећу још чека…
Априла прошле године открио је да је имао здравствених проблема 2015. што га је удаљило од сцене и камера. Престао је да пије и пуши и води здравији живот. Успешно се био опоравио, чему смо и сами били сведоци.
Чини се да је играо више него икад: био је деда Лука у „Сенкама над Балканом„”, Живојин у „Kомшијама”, недавно је његов лик Лазара Црнковића сахрањен у серији „Погрешан човјек”, док у „Жигосанима у рекету” и даље има запаженију улогу деда Мише, бившег полицајца који живи на сплаву јер се одрекао сина Војислава (Небојша Дугалић) некадашњег кошаркаша а потом спортског менаџера са мутним пословима.
— Морао сам да узмем тефтер и почнем да бележим шта још имам. Ођеданпут се сјатило пуно птица по мојим раменима, рукама и глави. Чекају четири–пет пројеката а можда ће ме позвати и нешто у позоришту да радим — говорио је Марко.
Добитник је награде „Павле Вуисић” за изузетан допринос уметности глуме на домаћем филму. Прошле године, поводом Дана државности, добио је Златну медаљу за заслуге у области културе и уметности.
Политиком се никада није бавио. Говорио је да га је томе научио покојни отац, „вероватно једини руководилац у Србији који у тим послератним годинама, све до пензије, није био члан Савеза комуниста”. То не значи да нема свој суд о томе шта је добро за народ а шта не, додао је, „али већ дуго година не говорим чак ни за кога у спорту навијам”.
Иза себе је оставио ћерке Сенку и Мину и сина Николу. Ћерке живе у Београду, син у Италији. „Од њега имам и унуку Белинду коју никада нисам видео, али надам се да ће се то ускоро променити”, изјавио је у марту.
